Početkom devedesetih postojala je istorijska prilika kakva se u međunarodnim odnosima pojavljuje izuzetno retko. Hladni rat bio je završen, Sovjetski Savez nestao, a nova Rusija pokušavala je da izgradi tržišnu ekonomiju i drugačiji odnos sa Zapadom.
U tom trenutku nije postojala današnja vojna konfrontacija, niti je Rusija imala snagu kakvu poseduje tri decenije kasnije. Postojala je mogućnost stvaranja evropskog poretka zasnovanog na saradnji nekadašnjih protivnika.
Džefri Saks, koji je u tom periodu imao neposredne kontakte sa ruskim rukovodstvom, u razgovoru sa Paskalom Lotazom opisuje susret sa Borisom Jeljcinom i očekivanje tadašnje Moskve da može postati normalna demokratska zemlja, izgraditi tržišnu ekonomiju i živeti u miru sa Zapadom.
Očekivanje da će SAD podržati takav razvoj pokazalo se, prema njegovom viđenju, pogrešnim.
U američkom establišmentu postojala je drugačija računica. Nestankom Sovjetskog Saveza SAD su postale jedina supersila, a deo strateške elite zaključio je da takvu prednost treba iskoristiti za oblikovanje međunarodnog sistema prema američkim interesima.
Koliko su se dve koncepcije razlikovale pokazuje rasprava iz 1994. godine između bivšeg američkog ambasadora u Moskvi Džeka Metloka i Henrija Kisindžera.
Metlok se protivio širenju NATO-a. Njegova logika bila je jednostavna: Hladni rat je završen, Rusija tada nije predstavljala neposrednu pretnju, a odnosi poverenja tek su se obnavljali. U takvim okolnostima nije video bezbednosni razlog da se vojni savez pomera prema ruskim granicama.
Kisindžer je zastupao drugačiji pristup. Tokom rasprave priznao je da Rusija u tom trenutku nije pretnja i da bi širenje NATO-a moglo da je antagonizuje.
Ipak, smatrao je da upravo ruska slabost pruža priliku Zapadu. Suština njegove logike bila je da je lakše nametnuti novu stratešku realnost dok je Rusija slaba nego čekati trenutak kada ponovo postane snažna. Ta rasprava otkriva mnogo dublju dilemu američke politike posle 1991. godine.
Jedna opcija bila je da se kraj Hladnog rata tretira kao zajednička pobeda koja otvara prostor za dugoročni evropski mir. Druga je bila da se nestanak Sovjetskog Saveza tretira kao američka geopolitička pobeda koja omogućava proširenje prostora pod kontrolom Zapada. Prevagnula je druga logika.
Saks taj period opisuje kao vreme izuzetnog samopouzdanja američkih stratega. SAD su sebe videle kao nezamenljivu naciju, jedinu supersilu i državu sposobnu da određuje pravila međunarodnog sistema. Problem takve strategije postao je vidljiv tek kasnije.
Rusija nije trajno ostala slaba. Njena državna struktura se konsolidovala, vojska obnovila, a međunarodni položaj promenio. Istovremeno, institucije i bezbednosni aranžmani koje je Zapad proširio tokom perioda ruske slabosti ostali su na mestu.
Tako se odluka koja je devedesetih izgledala kao korišćenje istorijske prilike pretvorila u izvor dugoročne konfrontacije. Najvažnije pitanje zato nije samo zašto su se odnosi Rusije i Zapada pogoršali, već da li je takav razvoj uopšte morao da se dogodi.
Početkom devedesetih postojala je alternativa. Upravo činjenica da je ona postojala čini odluke iz tog perioda toliko važnim za razumevanje današnje evropske krize.
