Mirovni proces o Ukrajini praktično je zaustavljen u trenutku kada se vojna ravnoteža na nekoliko sektora fronta ponovo pomera. Moskva javno poručuje da novih predloga nema, dok se nastavak vojnih operacija vezuje direktno za rezultate koji se postižu na terenu.
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov rekao je, prema prenetom sadržaju, da su razgovori trenutno na čekanju i da ukrajinska strana dobro zna ruske zahteve. Ruska vojska će, po toj logici, nastaviti operacije sve dok politički uslovi ne budu prihvatljivi za Moskvu.
Aleksander Merkuris iz toga izvodi mnogo širi zaključak: smatra da se u Kremlju sve manje razmišlja o klasičnom kompromisnom završetku rata, a sve više o tome da će uslove diktirati vojni položaj stvoren u trenutku kada borbe budu završene.
Takva promena ima velike posledice. Ako jedna strana veruje da vreme radi u njenu korist, motiv da prihvati kompromis pre nego što iscrpi vojnu prednost dramatično opada.
U tom okviru ruski zahtevi više nisu samo početna pozicija za pregovaračko cenkanje, nego elementi koje Moskva očekuje da druga strana prihvati pod pritiskom događaja na frontu.
Peskov je nastavak ruske operacije povezao sa vidljivim napredovanjem i posledicama koje bi taj momentum mogao da ima za vlast u Kijevu. Time je politička poruka praktično spojena sa vojnom.
Postoje, međutim, najmanje dva moguća završetka takve strategije. Prvi je da Ukrajina u nekoj fazi prihvati ruske zahteve ili njihov najveći deo. Drugi je da ruske snage nastave da napreduju sve dok Moskva ne proceni da je dostigla položaj sa kojeg može da nametne uslove.
Najveća nepoznanica jeste gde bi ta tačka mogla da bude. Ne postoje pouzdane javne informacije da je u Moskvi već doneta konačna odluka o krajnjoj liniji do koje bi ruske snage nastojale da stignu ako pregovora ne bude.
U drugom delu analize Merkuris upravo to pitanje ostavlja otvorenim. Smatra da unutar ruskog vrha još mogu postojati rasprave o tome gde zaustaviti operacije, ali da više ne vidi znake da Moskva očekuje završetak rata kroz kompromis sličan ranijim mirovnim inicijativama.
To je posebno važno za zapadne vlade. Što duže čekaju da uspostave ozbiljan politički kanal, to je veća mogućnost da budući razgovori počnu sa mnogo lošije pregovaračke pozicije za Ukrajinu.
Istovremeno, potpuno odsustvo dijaloga nosi poseban rizik. Čak i ako se rat završi ruskim vojnim uspehom, Evropa i Rusija će morati da pronađu neki okvir za odnose posle sukoba.
Ako Zapad jednostavno odbaci uslove koje Moskva nametne, a istovremeno ne postoji nikakav novi bezbednosni sistem, kontinent bi mogao ostati u trajnoj konfrontaciji bez jasnih pravila i komunikacionih mehanizama.
To bi bilo znatno opasnije od sadašnje situacije u kojoj, uprkos sukobu, određeni diplomatski i obaveštajni kanali ipak postoje.
Zato paradoks sadašnjeg trenutka izgleda ovako: mogućnost kompromisnog mira postaje sve manja, ali potreba za razgovorom postaje sve veća.
Ako se vojne operacije nastave u sadašnjem pravcu, budući pregovori možda više neće odlučivati kako da se rat završi. Njihova funkcija mogla bi biti mnogo uža i teža — kako upravljati posledicama ishoda koji je već određen na bojnom polju.
