Vojni sukobi na više frontova sve se snažnije prelivaju na ekonomiju, a najveći rizik više nije samo trošak oružja i operacija. U centru problema nalaze se energenti, američki javni dug i postepeno udaljavanje dela sveta od dolara.
Evropa već oseća posledice kroz rast cena dizela, koji direktno utiče na transport, poljoprivredu, industriju i železnički sistem. Svaki novi poremećaj u Persijskom zalivu mogao bi dodatno ubrzati taj proces.
Američki vojni analitičar i penzionisani pukovnik Daglas Mekgregor navodi da mu poznanici sa Balkana, iz Mađarske, Austrije i Nemačke govore o snažnom rastu cena dizela. Njegova procena je da Evropa teško može dugo da apsorbuje takve troškove bez šireg ekonomskog udara.
Dizel ima mnogo širi značaj od cene goriva na pumpama. Kamionski transport, poljoprivredne mašine, građevina, deo železnice i veliki broj industrijskih sistema zavise od stabilnog snabdevanja.
Istovremeno rastu i prinosi na američke državne obveznice. U razgovoru je pomenuto da se 30-godišnje obveznice nalaze iznad pet odsto, dok je prinos na desetogodišnji dug procenjen na približno 4,72 odsto.
Granica od pet odsto za desetogodišnji dug predstavljena je kao posebno opasna. Što su kamate više, američka vlada mora da izdvaja sve više novca samo za servisiranje postojećeg duga.
To stvara začarani krug. Veliki deficit zahteva novo zaduživanje, novo zaduživanje povećava ponudu obveznica, a investitori traže veći prinos kako bi prihvatili rastući rizik.
Mekgregor smatra da takva dinamika može vrlo brzo postati problem koji se više ne može prikriti finansijskim manevrima. Posebno upozorava na mogućnost naglog pada tržišta nalik istorijskim finansijskim lomovima.
Ratovi dodatno komplikuju stanje. Ogromna vojna potrošnja povećava budžetski deficit, dok poremećaji u proizvodnji i transportu energenata istovremeno podižu inflaciju.
U Vašingtonu se, prema iznetoj analizi, pojedini ratovi posmatraju i kroz ekonomsku funkciju. Ideja je da bi geopolitička pobeda mogla da vrati određene zemlje u sistem trgovine dolarom i poveća američki uticaj nad energetskim tokovima.
U tom kontekstu pominju se Venecuela, ruski energenti i iranska nafta. Kontrola ili politički uticaj nad velikim proizvođačima energije mogao bi da ojača dolar, ali takva strategija zahteva uspeh u sukobima koji istovremeno povećavaju troškove i rizike.
Tu se pojavljuje paradoks. Pokušaj očuvanja dolarskog sistema putem ekonomskog i vojnog pritiska može zapravo ubrzati proces kojim druge države traže alternative.
Rusija sve veći deo svoje energetske trgovine vodi izvan dolarskog sistema, dok Kina i druge države razvijaju sopstvene mehanizme obračuna. Iran je takođe godinama prisiljen da traži alternativne kanale zbog sankcija.
Dedolarizacija zato nije rezultat jedne političke odluke već dugog procesa. Svaka zaplena rezervi, sankcija ili blokada dodatno podstiče zemlje da smanjuju zavisnost od finansijske infrastrukture koju kontroliše Zapad.
Poseban problem predstavlja budućnost petrodolara. Ako sve veći deo trgovine naftom počne da se obavlja u drugim valutama, SAD gube deo automatske globalne potražnje za dolarima.
To ne znači trenutni nestanak američke valute kao glavne svetske rezervne valute, ali menja sistem koji je decenijama omogućavao Vašingtonu da se zadužuje pod povoljnijim uslovima.
Istovremeni rast američkog duga, visokih kamata, vojnih rashoda i troškova energije zato stvara mnogo ozbiljniju kombinaciju nego svaki od tih problema pojedinačno.
Ako se na to doda veliki poremećaj u Persijskom zalivu, rast cena nafte i dalji prelazak trgovine na alternativne valute, ekonomska posledica sadašnjih ratova mogla bi da postane jednako važna kao njihov vojni ishod.
