Evropa se, čini se, polako privikava na misao da rat u Ukrajini neće imati brz kraj. I ne samo to – sve više izgleda da u Briselu zapravo nemaju jasan plan kako da ga završe.
Kako prenosi The New York Times, scenario dugog trajanja postaje gotovo podrazumevan, i to bez mnogo iluzija da će se nešto dramatično promeniti preko noći.
U tom kontekstu, zanimljivo zvuči ocena Džejmsa Šera, analitičara za Rusiju i Ukrajinu, koji podseća da je prošlo već 15 meseci od obećanja Donalda Trampa da će rat završiti „za jedan dan“.
Danas, kaže on, pregovori su praktično tamo gde su i počeli. Nema velikog pomaka, nema proboja. Samo spor i težak proces koji više liči na kruženje nego na napredak.
I dok se na papiru i dalje govori o mogućim rešenjima, na terenu dominira druga logika. Kako Šer objašnjava, evropski političari sve jasnije vide da između Ukrajine i Rusije postoji duboka, gotovo nepremostiva razlika u ciljevima.
U takvim okolnostima, jedino što im deluje razumno jeste nastavak podrške Kijevu – vojno ili politički – kako bi se Rusiji onemogućila pobeda. To je, praktično, sada glavna teza koja se provlači kroz evropski pristup ratu u Ukrajini.
Istovremeno, ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, prema istom izvoru, izgubio je oko 80 odsto svojih iluzija kada je reč o oslanjanju na podršku Donalda Trampa.
To je značajan zaokret u očekivanjima, koji se možda nije desio naglo, ali je sada očigledan. Ukrajinci, kako se navodi, veruju da i dalje drže liniju na vojnom planu i da će eventualni ishod rata, ako ga uopšte bude, biti odlučen upravo na bojnom polju.
S druge strane, Evropska unija pokušava da pokaže odlučnost kroz konkretne poteze. Odluka da se Ukrajini odobri beskamatni kredit od 90 milijardi evra tumači se kao snažan signal podrške, naročito u trenutku kada iz Vašingtona stižu znaci određene uzdržanosti. Uz to dolaze i dva nova paketa sankcija, kao dodatni pritisak na Moskvu.
Evropski zvaničnici pritom otvoreno poručuju da bi Vladimir Putin trebalo da shvati kako je Rusija već izvukla maksimum iz situacije u Ukrajini. Njihova poruka je prilično direktna: ako želi da sačuva ono što je postignuto, Moskva mora ozbiljno da uđe u pregovore.
Ipak, u istoj rečenici priznaju nešto što komplikuje celu sliku – Putin, po njihovom mišljenju, radije pregovara sa Vašingtonom nego sa Briselom.
Zato u EU zapravo pozdravljaju mogućnost snažnijeg američkog angažmana, ali pod uslovom da se pritisak ne vrši samo na Zelenskog, već i na Kremlj.
Dok se političke kalkulacije nižu, finansijska podrška daje Ukrajini određeni prostor za disanje. Aleksandar Gabujev, direktor Evroazijskog centra Karnegijeve fondacije, ocenjuje da uz evropski novac Ukrajina ima resurse da izdrži još neko vreme.
Prema njegovim rečima, Kijevu nije nužno da sklapa bilo kakav sporazum ove godine. Front se, doduše, može promeniti, ali za sada nijedna strana ne pokazuje ozbiljnu želju za brzim rešenjem.
Ipak, ni sve to ne znači da postoji jasna strategija. Klaudija Major iz Nemačkog Maršalovog fonda ukazuje na ključni problem: Evropa nema „teoriju pobede Ukrajine“.
Ideja je, kaže ona, bila da se izvrši dovoljan pritisak na Rusiju kako bi promenila svoje planove, ali Ukrajini nikada nisu obezbeđena sredstva potrebna za takav scenario. To, praktično, ostavlja ceo projekat u zoni polovičnih rešenja.
Njena ocena ide i korak dalje. Kako tvrdi, trenutni pristup svodi se na pokušaj da se Ukrajina održi „u igri“ dok se u Moskvi nešto ne promeni – bilo politički, lično ili ekonomski. Neko bi, kako ona grubo formuliše, mogao da nestane sa scene, da dođe do unutrašnjeg potresa ili ekonomskog sloma. Ali, kako sama priznaje, to nije strategija, već više čekanje raspleta.
U međuvremenu, zvaničnici EU priznaju i sopstvenu ograničenu poziciju. Toliko su jasno svrstani uz Ukrajinu da ih Moskva ne može doživeti kao neutralnog posrednika. To dodatno komplikuje svaku ideju o pregovorima pod evropskim pokroviteljstvom.
Sve zajedno, slika koja se nazire nije naročito optimistična. Evropa ulaže, podržava, sankcioniše – ali i dalje traži način da pređe iz faze reagovanja u fazu stvarne strategije.
Rat u Ukrajini tako ostaje otvoreno pitanje, ne samo na frontu, već i u političkim kabinetima gde odgovori još uvek izmiču. Možda je upravo u toj neizvesnosti i ključ problema – ili, kako bi neki rekli, početak nekog novog, nepredvidivog poglavlja.
