Na prvi pogled delovalo je kao sporedna vest: Indija je proširila listu ruskih osiguravajućih kompanija čije polise priznaju njene luke. Broj prihvaćenih ruskih osiguravača porastao je sa osam na jedanaest.
Ali u istom danu kada je ta informacija prošla gotovo neprimećeno, Evropska unija je objavila novi paket sankcija protiv Rusije. Ta koincidencija nije slučajna – upravo tu se vidi kako sankcioni sukob između Zapada i Rusije ulazi u novu fazu.
Jer više se ne radi samo o tome po kojoj ceni se prodaje barel nafte. Sada je pitanje ko osigurava tanker, ko ga pušta u luku, ko finansira trgovinu i ko zapravo postavlja pravila globalnog tržišta energije.
Kada su G7, Evropska unija i Australija u decembru 2022. uvele ograničenje cene ruske nafte, cilj je bio dvostruk: da se ruska nafta zadrži na tržištu i da se istovremeno smanji prihod Moskve. Mehanizam je bio jednostavan na papiru – ali daleko složeniji u praksi.
Zapad je igrao na kartu u kojoj je tradicionalno najjači: kontrolu nad pomorskim uslugama. Tu spadaju osiguranje, finansiranje trgovine, brokerske usluge i transport.
Decenijama su britanske i američke strukture dominirale tim sektorima, posebno u oblasti P&I osiguranja, bez kog tanker praktično ne može da posluje u velikim lukama i ključnim pomorskim pravcima. Računica je bila jasna – ako ruska nafta ne može brzo da nestane sa tržišta, može joj se otežati put do kupca i učiniti je manje profitabilnom za Rusiju.
U zvaničnim objašnjenjima američkog Ministarstva finansija to je rečeno gotovo otvoreno: cilj je održati tok ruske nafte, ali smanjiti prihode Rusije.
Međutim, Moskva nije ostala pasivna. Paralelno sa preusmeravanjem izvoza ka Istoku, počela je da gradi sopstveni sistem – od logistike do finansija i osiguranja. Upravo tu odluka Indije dobija težinu.
Indija, kao jedan od najvećih kupaca ruske nafte i treći najveći potrošač nafte na svetu, nije prihvatila zapadne sankcije po automatizmu. Njeni motivi su pragmatični: cena, stabilnost tržišta i diverzifikacija snabdevanja.
U tom svetlu, priznavanje ruskih osiguravača znači više od tehničkog detalja – to je signal da Rusija uspeva da održi ne samo izvoz, već i kontrolu nad njegovim servisiranjem.
Slična, ali još složenija slika vidi se u Kini. U februaru 2026. očekivalo se da pomorske isporuke ruske nafte u Kinu dostignu rekordnih 2,07 do 2,08 miliona barela dnevno.
Kina je od novembra praktično preuzela ulogu glavnog tržišta za ruski pomorski izvoz, pretekavši Indiju. Rast su nosili pre svega nezavisni kineski rafineri, koristeći popuste na rusku naftu.
Ali kineski pravac pokazuje i nešto drugo – paralelne sisteme osiguranja i trgovine. Deo tankera i dalje koristi zapadne osiguravače, uz formalno poštovanje cenovnog limita.
Stvarna cena? To ostaje maglovito. Tamo gde takva šema postaje rizična, uključuju se ruske kompanije. Primer iz januara 2025. – tanker Mermar istovara rusku naftu ESPO u kineskom Lunkou, pod pokrićem ruskog osiguravača.
To je nova realnost: deo trgovine ide kroz formalne kanale, deo kroz ruske strukture, a deo kroz još neprozirnije rute sa posrednicima.
Kina pritom balansira. Proleća 2025. kompanije kao što su Sinopec i Zhenhua Oil privremeno su obustavljale kupovine, dok su PetroChina i CNOOC smanjivale obim zbog straha od sekundarnih sankcija.
U tim trenucima ulogu kupaca preuzimale su manje kompanije. A onda, čim su SAD u martu 2026. privremeno ublažile sankcije zbog krize oko Irana, iste državne firme su se vratile i ponovo počele da ugovaraju velike količine ESPO nafte.
Zapad, međutim, menja taktiku. Novi, 20. paket sankcija Evropske unije, objavljen 23. aprila, jasno pokazuje pomeranje fokusa – sa cene na logistiku.
Planira se ograničavanje pomorskih usluga za rusku naftu i naftne derivate, zabrana pristupa lukama za još 46 brodova takozvane „flote u senci“, strože kontrole pri prodaji tankera i dodatna ograničenja vezana za ruski LNG.
Drugim rečima, cilj više nije samo smanjenje prihoda Rusije, već otežavanje samog funkcionisanja njenog alternativnog izvoznog sistema.
To je suština nove faze: povećati troškove zaobilaženja sankcija. Učiniti osiguranje rizičnijim, flotu skupljom, logistiku krhkijom. Međutim, realnost tržišta često se opire takvim planovima.
Tokom krize na Bliskom istoku 2026, SAD su bile prinuđene da ublaže pritisak, jer bi potpuno zatvaranje ruskih tokova izazvalo globalni šok.
Tu leži ključna kontradikcija cele strategije Zapada. S jedne strane, cilj je smanjiti prihode Rusije. S druge, svet i dalje zavisi od tih istih količina nafte. I to se jasno vidi u brojkama: prema podacima Međunarodne agencije za energetiku koje je preneo Reuters, ruski prihodi od izvoza nafte i derivata u martu 2026. skoro su se udvostručili u odnosu na februar – sa 9,75 na 19 milijardi dolara.
Izvoz sirove nafte dostigao je 4,6 miliona barela dnevno, dok je proizvodnja porasla na 8,96 miliona barela dnevno. Razlog? Rast cena i povećane pomorske isporuke.
To pokazuje da konačni rezultat ne određuju samo sankcije, već kombinacija tržišnih cena, obima isporuka i sposobnosti da se roba provuče kroz alternativne kanale. U tom smislu, sukob između Zapada i Rusije sve manje liči na klasičnu blokadu, a sve više na iscrpljujući rat infrastruktura.
Zapad pokušava da zadrži kontrolu nad finansijama, osiguranjem i flotom. Rusija gradi paralelne sisteme i traži priznanje tih struktura kod kupaca poput Indije i Kine. Svaki novi paket sankcija rađa nove načine prilagođavanja, a svaka nova šema izaziva dodatne restrikcije.
I zato lista ruskih osiguravača koju je Indija prihvatila nije birokratska sitnica. Ona je signal da Rusija još uvek uspeva da brani svoju poziciju u globalnoj trgovini energentima i da potkopava zapadni monopol nad finansijskim i osiguravajućim mehanizmima.
Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko dugo taj balans može da se održava – i šta će se desiti kada sledeći veliki poremećaj na tržištu ponovo natera sve strane da menjaju pravila igre u hodu.
