U Vašingtonu se poslednjih nedelja sve glasnije govori o scenariju koji deluje kao politički rubikon: administracija Donalda Trampa približava se trenutku kada bi upotreba američke vojske u Iranu mogla da preraste u ozbiljnu ustavnu krizu.
Ključna tačka spora nije samo vojna operacija sama po sebi, već granica predsedničkih ovlašćenja – i koliko dugo ona mogu da traju bez saglasnosti Kongresa.
Prema važećim zakonima u Sjedinjenim Američkim Državama, predsednik ima pravo da bez prethodnog odobrenja Kongresa koristi vojsku na stranom ratištu u periodu od 60 dana.
Upravo taj rok sada visi nad Vašingtonom kao neka vrsta političkog odbrojavanja. U slučaju Donalda Trampa i operacija vezanih za Iran, taj rok bi, po većini tumačenja, trebalo da istekne 1. maja.
Ipak, nije sve tako čisto kako zvuči – deo analitičara insistira da je krajnji datum zapravo 29. april.
Ta razlika od nekoliko dana nije puka formalnost. Ona proizilazi iz nejasno definisanog zakona koji ne pravi jasnu razliku između početka sukoba i trenutka kada je Kongres zvanično obavešten.
U ovom konkretnom slučaju, kao početak se uzima 28. februar, dok je Kongres obavešten 2. marta. U takvom pravnom maglovitom prostoru, svaka interpretacija postaje političko oružje.
Situaciju dodatno komplikuje primirje koje je usledilo. Ono traje duže od prvobitno planirane dve nedelje, a upravo oko tog perioda vode se oštre rasprave.
Mnogi republikanci, ali i deo Demokratske stranke, tvrde da vreme provedeno u primirju ne bi trebalo uračunavati u tih 60 dana.
Ako se ta logika prihvati, rok bi se praktično pomerio, dajući Trampu dodatni manevarski prostor. Ako se ne prihvati – ulazi se u zonu ozbiljnog institucionalnog sukoba.
U pozadini cele priče stoji činjenica koja dodatno unosi nemir: Kongres nikada nije uspeo da efikasno ograniči predsednička ovlašćenja u ovakvim situacijama, uprkos brojnim pokušajima, uključujući i one iz poslednjih meseci.
Istovremeno, američki sudovi, pa ni Vrhovni sud, nikada nisu doneli konačnu odluku o ustavnosti ovog zakona. Drugim rečima, pravni teren na kojem se sve odvija ostaje neistražen i pun pukotina.
Iskustvo pokazuje da predsednici često pronalaze načine da zaobiđu ograničenja. Ronald Regan je još osamdesetih godina otvorio taj prostor. Kada je poslao marince u Liban u okviru mirovne misije, više od godinu dana nije formalno obavestio Kongres o njihovom prisustvu.
Tek kada su američke snage postale meta napada, situacija je institucionalno razjašnjena, a potom je Kongres odobrio njihovo prisustvo na dodatnih 18 meseci.
Barak Obama je 2011. godine otišao korak dalje. Tokom intervencije u Libiji, ignorisao je savete sopstvenih pravnih savetnika i nastavio bombardovanje bez saglasnosti Kongresa.
Umesto formalnog odobrenja, poslao je svog saradnika da obrazloži odluku. Tada je Harold Koh iz Stejt departmenta izneo argument koji se i danas citira: Kongres ne mora biti obavešten ako američke trupe nisu direktno ugrožene i ako se operacije sprovode na daljinu, uglavnom uz pomoć dronova.
Zanimljivo je da je Donald Tramp već koristio sličnu logiku. Tokom bombardovanja brodova u Karibima prethodne godine, pozvao se upravo na tu vrstu tumačenja – da odsustvo neposredne opasnosti za američke vojnike menja pravila igre.
I tu se krug zatvara. Ono što se danas dešava sa Iranom nije izolovan slučaj, već nastavak dugog niza političkih i pravnih improvizacija koje su prethodne administracije ostavile u nasledstvo.
Razlika je možda samo u intenzitetu i trenutku – jer sada, kako se čini, rok ističe, a jasnog odgovora nema.
U Vašingtonu se zato sve češće može čuti jedno pitanje koje niko ne izgovara glasno do kraja: šta se dešava ako predsednik nastavi operacije i nakon isteka roka, a Kongres ne reaguje? Ili, možda još važnije, šta ako reaguje – ali prekasno?
