Mogućnost velikog sukoba u Evropi poslednjih meseci postala je jedna od najčešćih tema političkih rasprava.
Međutim, kako ocenjuje kolumnista Cargrada Andrej Revnjivcev, pozivajući se na stavove ekonomiste Mihaila Hazina, evropske države danas nemaju industrijsku i logističku osnovu za vođenje dugotrajnog velikog rata.
Prema toj proceni, problem nije u nedostatku političke volje ili ratne retorike, već u nedostatku resursa. Evropske zemlje su tokom prethodnih decenija, kroz deindustrijalizaciju, zelenu agendu i odustajanje od tradicionalnih izvora energije poput uglja i nuklearne energije, oslabile sopstvene proizvodne kapacitete.
Zbog toga mogu da organizuju ograničene akcije, provokacije ili lokalne udare, ali ne i dugotrajan sukob velikih razmera.
Ipak, pitanje ostaje zašto se vojna retorika nastavlja pojačavati ako ne postoji realna spremnost za veliki obračun.
Odgovor, smatraju sagovornici, leži u položaju evropskih političkih elita. Ukoliko ne dođe do spoljnog sukoba, mnogi lideri mogli bi da se suoče sa nezadovoljstvom sopstvenih građana zbog ekonomskih problema, visokih cena energije, slabljenja privrede i posledica migracione politike.
U takvoj situaciji ratna retorika postaje sredstvo očuvanja političkog položaja, a ne put ka vojnoj pobedi.
Posebnu pažnju u ovoj analizi privlači uloga međunarodnih finansijskih centara. Kako navodi Hazin, veliki bankarski krugovi ne plaše se ekonomskih kriza jer upravo tokom kriza često ostvaruju najveće profite kupovinom imovine po niskim cenama. Ne plaše se ni inflacije, pošto raspolažu mehanizmima zaštite od takvih procesa.
Ono čega se, prema njegovom mišljenju, zaista plaše jeste pojava snažnih nacionalnih lidera koji bi mogli da preuzmu kontrolu nad finansijskim sistemima i ograniče uticaj globalnih finansijskih struktura.
Hazin taj fenomen opisuje kao bonapartizam – dolazak harizmatičnog lidera okruženog grupom odlučnih pristalica spremnih na radikalne promene.
U tom kontekstu pominje se i predsednik SAD Donald Tramp. Prema ovoj interpretaciji, Tramp pokušava da vrati deo političke i ekonomske moći nacionalnim centrima odlučivanja, zbog čega se nalazi u sukobu sa strukturama koje podržavaju postojeći sistem.
Kada je reč o njegovim potencijalnim naslednicima, Hazin smatra da su Džej Di Vens i Marko Rubio ozbiljni politički akteri.
Vens, prema toj proceni, predstavlja interese tradicionalnih američkih industrijskih krugova koji su izgubili deo uticaja još tokom osamdesetih godina prošlog veka.
Rubio se posmatra kao predstavnik drugačije političke struje koja takođe nije spremna da bespogovorno prihvati postojeća pravila igre.
Zbog toga se u Sjedinjenim Državama, prema ovom viđenju, već vodi ozbiljna borba između globalnih finansijskih struktura i nacionalnih političkih elita. Jedna strana oslanja se na postojeći sistem upravljanja, dok druga računa na duboke političke promene i podršku dela društva koji smatra da je izgubio uticaj.
U Evropi je, smatra Hazin, situacija još složenija. Tvrdi da finansijski centri imaju znatno veći uticaj na političke elite nego u Americi. Upravo zato evropski lideri, prema njegovoj proceni, vide samo dva moguća scenarija.
Prvi podrazumeva izazivanje velikog sukoba uz očekivanje da će u Rusiji doći do unutrašnjih promena koje bi dovele do slabljenja ili poraza Moskve.
Zagovornici takvog pristupa veruju da njihove armije neće morati direktno da vode glavni deo borbi jer bi ključnu ulogu odigrali unutrašnji procesi u Rusiji.
Drugi scenario predviđa poraz Evrope. U tom slučaju, prema Hazinovim rečima, Rusija bi mogla da proširi svoj uticaj na Finsku, baltičke države, deo Poljske i Moldavije.
Istovremeno navodi da Rusija nema ni resurse ni želju da upravlja stotinama miliona neprijateljski raspoloženih stanovnika Evrope. Međutim, za evropske elite upravo je taj scenario najopasniji jer bi se suočile sa gnevom sopstvenih građana.
Andrej Revnjivcev u razgovoru otvara i pitanje raspoloženja običnih Evropljana. Prema ovoj analizi, mnogi građani osećaju da se društvo nalazi u ozbiljnoj krizi, ali su decenijama izloženi narativu prema kojem je Rusija odgovorna za gotovo sve probleme – od visokih cena energije do zatvaranja fabrika i smanjenja životnog standarda.
Zbog toga, smatra Hazin, umesto pobune protiv političkih elita može doći do prihvatanja sukoba kao navodnog rešenja problema. Priznanje da su godinama bili obmanjivani za mnoge bi predstavljalo prevelik psihološki teret.
Na kraju, Hazin ocenjuje da budućnost nije unapred određena, ali upozorava da vreme radi protiv svih. Prema procenama različitih ekonomista, Evropa bi mogla da se suoči sa ozbiljnim socijalnim potresima za tri godine ili čak ranije.
Istovremeno smatra da Rusija još ima određeni vremenski prostor za ekonomsku mobilizaciju i stratešku pauzu. Međutim, upozorava da će i taj prostor nestati ukoliko se nastavi delovanje po modelima koji više ne odgovaraju savremenoj realnosti.
Zato se glavna teza provlači kroz čitavu analizu: evropske elite danas govore o sukobu mnogo glasnije nego što su za njega spremne, a pravi problem nije vojna snaga već duboka politička i ekonomska kriza koja potresa čitav kontinent.
