Politička tišina u Rusiji pred izbore može skrivati mnogo dublji problem od same izborne kampanje – iscrpljivanje modela upravljanja koji se formirao tokom poslednjih 35 godina i otpor širokog državnog aparata promenama koje bi ugrozile njegov dosadašnji položaj.
Mihail Hazin je u komentaru aktuelnih događaja od 25. avgusta 2026. ocenio da nova ruska nomenklatura nema interes da otvara široku javnu raspravu o političkom pravcu zemlje, jer bi takva debata neizbežno dovela do pitanja da li sistem na kojem počiva njen položaj još može da funkcioniše.
Upravo se u tome nalazi jedan od razloga zbog kojih nema klasične predizborne kampanje sa velikim političkim parolama i sukobom različitih koncepcija budućnosti. Kada bi takva rasprava zaista počela, na površinu bi izašla pitanja koja prevazilaze izbore i odnose se na samu konstrukciju vlasti i ekonomskog sistema.
Problem nije nužno u tome što ljudi unutar aparata ne razumeju šta se događa. Pojedini pripadnici sistema mogu sasvim dobro da vide da se postojeći model približio svojim granicama, ali kolektivni interes velike strukture tera je da pokušava da produži njegovo trajanje.
Pod nomenklaturom se pritom ne podrazumeva samo uzak vrh vlasti. Reč je o mnogo široj konstrukciji koja obuhvata ministre, državne funkcionere, poslanike različitih nivoa, lokalne činovnike, organizacije povezane sa državom i rukovodeće strukture velikih državnih korporacija.
To je važna razlika između nomenklature i stvarnih elitnih grupa. Veliki administrativni sloj zainteresovan je za očuvanje sistema koji njegovim pripadnicima obezbeđuje položaj, uticaj i materijalnu sigurnost, čak i kada postaje jasno da se isti sistem više ne može dugoročno održavati.
Zbog toga politički problem postaje i ekonomski. Procesi koji potkopavaju postojeću konstrukciju nisu samo rezultat odluka pojedinaca ili sukoba različitih grupa, već promena u samoj ekonomskoj osnovi na kojoj je sistem izgrađen.
Slični procesi postoje i na Zapadu, gde se, prema ovoj proceni, odvijaju još brže. To znači da ruske promene nisu izolovan fenomen, već deo šireg preuređenja ekonomskih i političkih odnosa koje pogađa mnogo veći prostor.
Unutar stvarnih elitnih grupa promene već traju, iako javnost vidi samo njihov deo. Najmanje jedan deo tih struktura razume da nastavak dosadašnjeg načina funkcionisanja više nije realna mogućnost.
Hazin smatra da je upravo tu suštinska razlika između želje da se postojeći poredak sačuva i objektivne sposobnosti da se to učini. Veći deo nomenklaturnog sloja može želeti da sve ostane isto, ali ekonomski procesi postepeno ukidaju mogućnost takvog izbora.
Zato glavno pitanje više nije da li će biti promena, već na koji način će one biti izvedene i koliku će cenu društvo platiti.
Reforma iscrpljenog sistema, u takvoj situaciji, trebalo bi da bude izvedena sa najmanjim mogućim negativnim posledicama. Politička odluka o načinu njenog sprovođenja pripada elitnom nivou, dok pritisak društva može imati drugačiju funkciju – da pokaže da očuvanje čitave postojeće konstrukcije više nije realno.
Izbori tako postaju samo vidljivi deo mnogo većeg procesa. Iza rasprave o kampanji nalazi se pitanje budućnosti modela koji se gradio više od tri decenije i otpor struktura čiji položaj neposredno zavisi od njegovog opstanka.
