Ratovi se ne dobijaju taktikom ili pričama – ratovi zahtevaju Veliku strategiju. Rusija ima sopstveni master-plan za ukrajinsku vojnu operaciju, no – da li i Zapad ima svoj?
Dok je svima poznata nenadmašna Veština ratovanja Sun Cua, kineskog generala, vojnog stratega i filozofa koji ju je preneo na papir, manje nam je poznat Strategikon, vizantijski ekvivalent dokumenta o ratovanju.
Vizantiji je u šestom veku odista neophodan bio takav priručnik, ugroženoj sa istoka od uzastopnih napada Sasanidske Persije, Arapa i Turaka, a sa severa od talasa za talasom stepskih hordi od Huna, Avara, Bugara, polunomadskih Turaka Pečenega i Mađara.
Naše vesti bez cenzure samo na mreži VKontakte – OVDE
Vizantija je sve njih uspela da savlada, ali ne primenom gole brutalne sile, klasičnog ratnog načina tipičnog za Rimsko carstvo, iz prostog razloga što oni sile jednostavno nisu imali dovoljno.
Zato je njihova vojna moć bila prinuđena da prednost da diplomatiji, manje skupom metodu za izbegavanje sukoba ili za njihovo razrešavanje. I upravo u tome vidimo očaravajuću vezu sa današnjom Rusijom koju predvode predsednik Vladimir Putin i njegov šef diplomatije Sergej Lavrov.
No, ako bi nekada vojni način za Vizantiju ipak postao neophodan – kao što je sada za Rusiju to Operacija Z – preferirani izbor bi pao na korišćenje oružja za to da se protivnici ili samo suzbiju ili da se i kazne, ali ne da ih se punom snagom žestoko napadne.
Stratešku prednost je Vizantija davala, čak i više nego diplomatiji ili vojsci, psihološkom pristupu stvarima. Sama reč strategija je izvedena iz grčkog strategos (στραταγός) – što ne znači samo „general” kao vojnički termin što će mnogi – pogotovo na Zapadu – prvo da pomisle, već kroz čitavu njihovu istoriju označava upravnu i političko-vojnu funkciju.
Pratite naše odabrane najbolje vesti bez cenzure na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Sve počinje sa onim si vis pacem para bellum: „Ako mir želiš spremaj se za rat.” Konfrontacija se mora razvijati na više istovremenih nivoa: Velika strategija, vojna strategija, operativna, taktička.
Međutim briljantna taktika, odlična operativna obaveštajna služba pa čak ni masivne pobede ostvarene na velikim ratnim poprištima neće biti u stanju da nadoknade štetu zbog grešaka ili nedostatka Velike strategije. Dokaz – pogledajte samo naciste tokom Drugog svetskog rata.
Oni koji su stvarali carstvo poput Rimskog, ili oni koji su svoje carstvo očuvali tokom više od hiljadu godina poput Vizantije, ne bi to uspeli da se nisu uvek čvrsto držali ove logike.
Zbunjeni Pentagon i CIA „eksperti“
Tokom Operacije Z, Rusi prikazuju totalnu stratešku višeznačnost, takvu koja čitav kolektivni Zapad uspešno zadržava u stanju trajne zbunjenosti. Pentagon ne poseduje misaonu snagu potrebnu da bi se razumeo, a po tom i nadmudrio ruski Vrhovni štab. Tek nekoliko izolovanih slobodnih pojedinaca uspeva shvata da to nije rat – budući da su ukrajinske Oružane snage nepovratno rasturene – već da je to ono što je ruski vojni i mornarički ekspert Andrej Martjanov nazvao „kombinovana oružano-policijska operacija”, tj. radovi-u-toku na demilitarizaciji i denacifikaciji.
Centralna obaveštajna agencija SAD (CIA) je i više od toga pogubljena, u smislu da je sve pogrešno shvatila, a što je nedavno potvrdila i njena šefica Avril Haines tokom saslušanja (Kongresnog) na Kapitol hilu. Iz istorije učimo da je CIA strateški svugde zabrljala, od Vijetnama do Avganistana i Iraka. Ni Ukrajina se od toga ni po čemu ne razlikuje.
U Ukrajini suština nije vojnički pobediti. Ono što se već uveliko postiže jeste sporo ali bolno uništavanje privrede Evropske unije (EU), skupa sa izvanrednim profitima zbog prodaje oružja od strane zapadnog vojno-industrijskog kompleksa i puzajuće napredovanje političkih elita tih zemalja u ovladavanju i prisvajanju bezbednosnih pravila i ovlašćenja.
Ovi drugi su, zauzvrat, potpuno zblanuti uspehom Rusija u pogledu sposobnosti za C4ISR (Command, Control, Communications, Computers, Intelligence, Surveillance and Reconnaissance – Komandovanje, Kontrola, Komunikacije, Kompjuteri, Obaveštajni rad, Osmatranje i Izviđanje), uparenim sa iznenađujućom neefikasnošću gomila sopstvenih DŽavelina, NLAW-a, Stingera i turskih dronova Bajraktar.
Takvo neznanje doseže i dalje od domena samo taktike i operativne strategije. Kako je Martjanov uzbuđeno naglasio, oni „ne bi znali šta ih je snašlo na bojištu na kojem bi se sukobili sa sebi po snazi bliskim neprijateljem, a kamoli sa onima koji su im po snazi ravni”.
Domet „strateških“ saveta koji stižu iz NATO sveta sam po sebi deluje otrežnjujuće kroz Fijasko na Zmijskom ostrvu – akciji izvedenoj po neposrednoj naredbi izdatoj od strane britanskih „savetnika“ ukrajinskog predsednika Volodomira Zelenskog. Vrhovni komandant Oružanih snaga Ukrajine, Valerij Zalužni, smatrao je da cela ta stvar ravna samoubistvu. I pokazalo se da je bio u pravu.
Sve što je trebalo da Rusi urade bilo je da iz bastiona na Krimu ispale nekoliko protivbrodskih i zemaljskih Oniks raketa na aerodrome južno od Odese. Za tili čas je Zmijsko ostrvo bilo vraćeno pod rusku kontrolu – dok su čak i britanski i američki oficiri mornaričke pešadije visokih činova i sami „nestali“ na tom ostrvu tokom ukrajinske operacije iskrcavanja. Oni su tu, na licu mesta bili „strateški“ NATO činioci zaduženi da isporuče ovaj očajno loš savet.
Dodatni dokaz da se u ukrajinskom debaklu sve uglavnom vrti oko pranja velikog novca – ne oko kompetentne vojne strategije – jeste odobravanje na Kapitol hilu pozamašnih 40 milijardi dolara dodatne „pomoći“ Kijevu. A to je samo još jedna bonanca za zapadni vojno-industrijski kompleks, kako je to odgovarajuće prokomentarisao i potpredsednik Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev.
Ruske snage su u međuvremenu na bojište dovele i diplomatiju, isporučujući preko 10 tona humanitarne pomoći narodu oslobođenog Hersona – kada je pomoćnik šefa vojno-civilne uprave tog regiona, Kiril Stremousov, objavio da Herson želi da postane deo Ruske federacije.
Paralelno s tim, Georgij Muratov, zamenik premijera u vladi Krima, nema „nikakvih sumnji da će oslobođene teritorije na jugu bivše Ukrajine postati još jedna regija Rusije. Ovo je, koliko uspevamo da ocenimo iz komunikacije sa stanovnicima tih regiona, želja samih ljudi od kojih je većina prethodnih osam godina živela pod žestokom represijom i nasiljem od strane ukronacista.”
Denis Pušilin, šef Donjecke Narodne Republike, nepokolebivo tvrdi da je DNR na putu da oslobodi „svu svoju teritoriju u okviru njenih ustavnih granica”, posle čega će na red doći i referendum o spajanju sa Rusijom. A što se Luganske Narodne Republike tiče, proces integracije bi mogao da nastupi i ranije, jedina oblast koja još uvek treba da bude oslobođena je urbana regija gradova Lisičansk-Severodonjeck.
„Staljingrad Donbasa“
I ma koliko da i dalje traje energična debata među najboljim ruskim analitičarima o tempu Operacije Z, ruska vojska planira da svoje nastupanje i dalje vodi metodično i polako, tako da sve preduzima da stanje dosad ostvareno na terenu stabilizuje.
Neosporno je najbolji primer za sve ovo sudbina neo-nacista iz bataljona Azov u Azovstalu u Mariupolju – bez svake sumnje, najbolje opremljene ukrajinske jedinice. NJih je na kraju potpuno nadigrao brojčano slabiji rusko/čečenski kontingent Specnaza, i to u – za tako veliki grad – rekordno kratkom roku.
Sledeći primer je napredovanje kod Izjuma u Harkovskoj regiji – ključnom mostobranu na tom delu fronta. Rusko Ministarstvo odbrane nastupa tako da neprijatelja melje uz polagano nastupanje; ukoliko naiđu na ozbiljniji otpor onda se zaustave, pa raspale po ukrajinskim odbrambenim linijama neprekidnim udarima i raketnim i artiljerijskim projektilima.
Popasnaja u Lugansku, koju mnogi ruski analitičari nazivaju „Mariupoljom na steroidima” ili „Staljingradom Donbasa”, sada je pod punom kontrolom Luganske Narodne Republike, a nakon što su uspeli da se probiju u de fakto utvrđenje pod zemljom sa povezanim rovovima iskopanim između mnoštva uglavnom civilnih objekata. Popasnaja je strateški izuzetno važna zato što njeno zauzimanje po prvi put na dva dela razbija najjaču liniju odbrane Ukrajine u Donbasu.
A to će najverovatnije voditi u narednu fazu sa ofanzivom na Bakmut duž autoputa H-32. Time će se na liniji sever-jug front poravnati. Bakmut će biti ključan za preuzimanje kontrole nad autoputom M-03, glavnim putem za Slavjansk iz pravca juga.
Ovo sve je tek jedna ilustracija načina na koji ruski Vrhovni štab primenjuje sebi svojstvenu i tipičnu, razrađenu i metodičnu strategiju, u kojoj bi vodeći imperativ mogli definisati kao pritisak i pokret napred uz maksimalno očuvanje ljudstva. A sa dodatom vrednošću u tome da pri tom primenjen bude tek delić ukupne Rusima raspoložive vatrene moći.
Ruska strategija na bojištu stoji u suštoj suprotnosti prema bandoglavosti EU, koja je redukovana na status američke brljotine, sa Briselom koji privrede čitavih naroda vodi u različite stepene sasvim izvesnih potonuća i haosa.
Još jednom je na ruskog Ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, majstora diplomatije – došao red da sve to ukratko objasni:
Pitanje: „Šta mislite o inicijativi Žozea Borelja (Lavrovljevog EU kolege) da Ukrajini na ime’reparacija‘ preda zamrznuta ruska sredstva? Možemo li sada reći da su maske konačno pale i da Zapad prelazi u otvorenu pljačku?”
Lavrov: „Možemo reći da je to krađa, koju oni čak ni ne pokušavaju da sakriju … To Zapadu već prelazi u naviku … Možda ćemo uskoro videti objavu da je ukinut položaj šefa EU diplomatije zato što EU više ni nema sopstvenu inostranu politiku, pa u celosti nastupa u punoj solidarnosti sa pristupom koji im SAD nameću.”
EU nije u stanju čak ni da iznedri strategiju sopstvene odbrane u boju koji se vodi oko njihove vlastite ekonomije – samo mirno ćute i gledaju kako im SAD malo po malo de fakto zavrću ventile još uvek dostupnih energetskih izvora. Ušli smo u situaciju u kojoj SAD taktički pobeđuju: u zonu ekonomsko/finansijskog ucenjivanja. A ti se koraci nikako ne mogu nazvati „strateškim“ jer svi oni obavezno uvek imaju i povratno negativno dejstvo po same hegemonističke interese SAD.
Uporedimo to sada sa Rusijom koja dostiže sopstvene istorijski najviše viškove svega i svačega, sa ukupnim rastom i porastom cena svojih roba na međunarodnom tržištu i sa sve većim udelom i ulogom sve jače rublje kao monete zasnovane na vrednosti robe, a odnedavno i sa zlatnom podlogom.
Moskva troši daleko manje svega nego na ukrajinskom ratištu prisutan NATO kontingent. NATO je već proćerdao 50 milijardi dolara – ta svota i dalje raste – dok su Rusi potrošili manje-više svega 4 milijarde, a već su zauzeli Mariupolj, Berdjansk, Herson i Melitopolj, otvorili su i kopnenim putem koridor do Krima (i obezbedili mu vodosnabdevanje), ostvarili su punu kontrolu Azovskog mora i u njemu najvećeg lučkog grada, oslobodili su strateški važne Volnovahu i Popasnaju u Donbasu, kao i Izjum u blizini Harkova.
Da ne pominjemo činjenicu da je Rusija čitav kolektivni Zapad bacila u recesiju takvog nivoa kakav nije viđen još od 1970-ih.
Ruska strateška pobeda, kako sad stvari stoje, jeste vojna, ekonomska, a možda na kraju bude objedinjena i sa onom geopolitičkom. Vekovima nakon što je vizantijski Strategikon stavljen na papir, globalni Jug će postati veoma zainteresovan da se i sam upozna sa ruskom verzijom Veštine ratovanja za 21. vek.
Pepe Eskobar (thecradle.co)
Prevod: Stevan Babić (stanjestvari.com)
