Dok se situacija na Bliskom istoku dodatno komplikuje, bivši analitičar CIA-e Lari Džonson i pukovnik Lorens Vilkerson ocenjuju da se Vašington suočava sa ozbiljnim geopolitičkim udarom, posebno nakon neuspešne diplomatske misije Donalda Trampa u Pekingu i sve snažnije koordinacije Kine, Irana i Rusije oko krize u Persijskom zalivu.
Prema njihovoj analizi iznetoj u intervjuu za kanal Dialogue Works, kinesko rukovodstvo nije pokazalo spremnost da prihvati američke zahteve vezane za Iran, već je, kako tvrde, poslalo veoma hladnu i jasnu političku poruku Vašingtonu.
U fokusu cele priče nalazi se Ormuski tesnac, jedna od najvažnijih tačaka svetske trgovine energentima, gde rastuća nestabilnost već izaziva zabrinutost na globalnim tržištima.
Džonson navodi da je Trampova poseta Kini unapred predstavljena kao pokušaj da se Peking uključi u pritisak na Teheran, ali da je sam doček američke delegacije pokazao potpuno drugačiji odnos kineske strane prema Vašingtonu. Kako ocenjuje, niz detalja tokom posete ukazivao je da kinesko rukovodstvo više ne vidi SAD kao silu koja diktira uslove.
Kao jedan od primera navodi činjenicu da predsednik Si Đinping nije lično dočekao Trampa na aerodromu, dok su kineski državni mediji mnogo više prostora posvetili drugim diplomatskim susretima nego dolasku američkog predsednika.
Pukovnik Vilkerson tvrdi da je i sam susret dvojice lidera bio pažljivo režiran kako bi se demonstrirala kineska samouverenost.
Analitičari smatraju da je dodatni problem bio nedostatak ozbiljne diplomatske pripreme. Pozivajući se na komentare analitičara Čaza Fridmana, oni tvrde da pre sastanka nije sproveden klasičan diplomatski rad, odnosno višemesečne pripreme stručnih timova koje obično prethode velikim međunarodnim susretima.
Prema njihovim tvrdnjama, Tramp je od kineskog rukovodstva tražio veću pomoć u pritisku na Iran, ali odgovor Pekinga nije bio u skladu sa očekivanjima Vašingtona. Džonson ocenjuje da Kina trenutno smatra da je glavni izvor destabilizacije upravo američka politika na Bliskom istoku.
Vilkerson je tokom razgovora posebno kritikovao Trampove javne nastupe nakon povratka iz Kine. Govoreći o intervjuima koje je američki predsednik davao medijima, on tvrdi da Tramp pokušava da predstavi posetu kao uspeh uprkos tome što, prema njegovom mišljenju, nije ostvario ključne ciljeve.
U analizi se pominje i profesor Džon Gartner sa Univerziteta Džons Hopkins, kojeg Vilkerson citira kao stručnjaka za narcisoidnost i političko ponašanje. Prema toj interpretaciji, Trampovo donošenje odluka postaje sve nepredvidivije, dok istovremeno odbacuje predloge i inicijative bez detaljnog razmatranja.
Veliki deo razgovora bio je posvećen Ormuskom tesnacu i posledicama po svetsku ekonomiju. Džonson tvrdi da se kroz taj pomorski koridor već osećaju ozbiljni poremećaji u trgovini energentima i industrijskim sirovinama. Posebno upozorava na značaj nafte, tečnog prirodnog gasa, uree, sumpora i helijuma, koji dolaze iz regiona Persijskog zaliva.
Prema njegovim navodima, čak 40 odsto svetskog sumpora povezano je sa zalivskim tržištem, dok Katar pokriva oko 10 odsto globalnog LNG snabdevanja. Analitičari upozoravaju da bi duži poremećaj mogao da izazove ozbiljne posledice za poljoprivredu i energetiku širom sveta.
Vilkerson prenosi upozorenje predstavnika velikog poljoprivrednog lobija iz Ajove koji tvrdi da bi američki farmeri mogli imati ozbiljne probleme sa nabavkom đubriva ukoliko se prekine dotok ključnih sirovina iz Zaliva. Pored toga, rast cena goriva dodatno povećava troškove proizvodnje.
U razgovoru se navode i problemi u američkom maloprodajnom sektoru. Džonson tvrdi da su pojedine kompanije već upozorile trgovinske lance na nestašice određenih vrsta motornog ulja, dok pojedini proizvođači automobila preporučuju korišćenje alternativnih proizvoda zbog problema u snabdevanju.
Posebnu pažnju izazvale su tvrdnje o novoj bezbednosnoj arhitekturi na Bliskom istoku. Pozivajući se na izvore iz pakistanske obaveštajne zajednice, Džonson tvrdi da Kina, Rusija i Pakistan aktivno rade na približavanju Irana i pojedinih arapskih država, uključujući Saudijsku Arabiju i Katar.
Kako navodi, cilj tih razgovora jeste stvaranje regionalnog pakta koji bi smanjio oslanjanje zalivskih država na američku vojnu zaštitu. U tom kontekstu pomenuti su i navodi Bloomberga da su pojedine arapske zemlje odbile predloge za formiranje šire koalicije protiv Irana.
Analitičari smatraju da se time menja politička ravnoteža na Bliskom istoku. Prema njihovoj oceni, mnoge regionalne države više ne žele direktnu konfrontaciju sa Teheranom, već pokušavaju da očuvaju stabilnost i ekonomske interese.
Džonson i Vilkerson govorili su i o mogućim problemima Pentagona u slučaju šire vojne operacije protiv Irana. Posebno su ukazali na zavisnost američkih snaga od baza u Kataru i Saudijskoj Arabiji, kao i na logističke izazove vezane za dopunu goriva američkih aviona.
Prema njihovim procenama, eventualna zabrana korišćenja tih baza ozbiljno bi otežala sprovođenje većih operacija u regionu. Džonson je detaljno govorio o dometu aviona F-35, potrebama za tankerima KC-135 i komplikovanoj koordinaciji velikog broja letelica tokom potencijalnih udara.
U završnom delu analize otvoreno je pitanje budućeg odnosa snaga između SAD i Kine. Džonson i Vilkerson smatraju da svet ulazi u period dubokih promena, koje podsećaju na koncept takozvane Tukididove zamke — istorijskog sukoba između postojeće i rastuće sile.
Prema njihovom mišljenju, Kina danas raspolaže ogromnim industrijskim, finansijskim i tehnološkim kapacitetima, dok se SAD suočavaju sa unutrašnjim političkim podelama, infrastrukturnim problemima i rastućim ekonomskim pritiscima.
Na kraju razgovora izneta je ocena da se globalni odnosi ubrzano menjaju i da će kriza oko Irana i Ormuskog tesnaca imati posledice daleko šire od samog Bliskog istoka. Džonson i Vilkerson upozoravaju da bi naredni meseci mogli pokazati koliko su velike sile spremne da prilagode svoju strategiju novoj geopolitičkoj realnosti.
