Trampova administracija unela je novu neizvesnost u odnose sa evropskim saveznicima, a pitanje koliko dugo će američko vojno prisustvo u Evropi ostati na sadašnjem nivou postaje glavna tema unutar NATO-a.
Kako piše Rojters, evropske vlade sve teže tumače poruke koje dolaze iz Vašingtona, posebno nakon signala da bi deo američkih trupa mogao biti povučen iz Nemačke ili premešten ka istočnom krilu Alijanse.
Dok američka vojska nastavlja veliku NATO vežbu „Mač 26“, u kojoj učestvuje više od 15.000 pripadnika saveza, uključujući veliki broj američkih vojnika, u evropskim prestonicama raste zabrinutost zbog promenljivih stavova Bele kuće prema partnerima u Evropi.
Vežbe obuhvataju širok spektar aktivnosti – od sajber operacija do oklopnih i pešadijskih manevara na prostoru od nordijskih zemalja do Crnog mora.
Istovremeno, politički ton koji dolazi iz Vašingtona sve više izaziva nervozu među evropskim liderima.
Nemački kancelar Fridrih Merc ocenio je da je američka administracija „ponižena“ neuspehom pokušaja da utiče na situaciju oko Irana, tvrdeći da je Vašington ušao u sukob bez jasnog plana za izlazak iz krize.
Dodatnu pažnju izazvala je Trampova izjava da administracija „razmatra i proučava“ smanjenje broja američkih vojnika u Nemačkoj.
Iako nije precizirano da li bi deo snaga bio vraćen u SAD ili premešten u istočnu Evropu, sama mogućnost promena otvorila je ozbiljna pitanja među članicama NATO-a.
Prema pisanju Rojtersa, evropski zvaničnici sve češće govore o konfuznim signalima iz Vašingtona. Dok američki vojni komandanti u Evropi javno insistiraju na nastavku saradnje i jačanju zajedničkih kapaciteta, političke poruke iz Bele kuće, Pentagona i Stejt departmenta često ostavljaju potpuno drugačiji utisak.
Poljski premijer Donald Tusk upozorio je u razgovoru za Financial Times da je za Evropu najvažnije pitanje da li su SAD i dalje spremne da poštuju NATO obaveze u slučaju ozbiljne bezbednosne krize.
On je ocenio da bi potencijalni problem mogao nastati „za nekoliko meseci, a ne godina“, ukazujući na zabrinutost dela istočnog krila NATO-a.
Iako evropski analitičari uglavnom procenjuju da trenutno najveću opasnost predstavljaju sabotaže, sajber aktivnosti i upadi dronova, deo njih smatra da se ne može potpuno isključiti mogućnost ozbiljnijeg bezbednosnog scenarija ukoliko bi se sukob u Ukrajini jednog dana završio, a Moskva procenila da unutar NATO-a postoji politička slabost ili podela.
Evropske države dodatno brine i pitanje pouzdanosti američke vojne industrije. Zbog povećane potrošnje raketa i vojne opreme na Bliskom istoku kasne pojedine ranije ugovorene isporuke evropskim partnerima, uključujući sisteme poput „Džavelina“ i „HIMARSA“.
Estonski ministar odbrane Hano Pevkur izjavio je da SAD pokušavaju da obezbede sopstvene potrebe i zadrže spremnost za duži sukob, ali je upozorio da bi dugoročno podrivanje poverenja saveznika moglo imati posledice po američku odbrambenu industriju.
Istovremeno, evropske zemlje pokušavaju da povećaju sopstvenu proizvodnju oružja i municije.
Nemački Rheinmetall saopštio je da proizvodi više od milion artiljerijskih granata godišnje, što je nivo koji premašuje američku proizvodnju. Ipak, unutar Evrope i dalje ne postoji jedinstven pogled na buduću vojnu strategiju, niti usaglašen sistem nabavke i koordinacije.
Dodatni problem predstavlja činjenica da Evropska unija nema jedinstven odbrambeni sistem, dok Velika Britanija, koja poseduje jednu od najjačih evropskih vojski, nije članica EU.
Evropske države i dalje vode rasprave čak i o osnovnim pitanjima poput slanja ratnih brodova u Zaliv ili eventualnih mirovnih misija u Ukrajini.
Američki vojni zvaničnici tvrde da su aktuelne vežbe usmerene na jačanje evropskih sposobnosti, uključujući razvoj bezbednih komunikacionih mreža, koordinaciju specijalnih jedinica, dronova i borbenih aviona, kao i primenu veštačke inteligencije za ciljanje i komandovanje.
Međutim, mnogi u Evropi smatraju da bez američke logistike, obaveštajne podrške i tehnoloških sistema evropske armije još dugo neće moći samostalno da vode složene operacije velikih razmera.
U međuvremenu, deo američkih strateških planova za Evropu počeo je da uključuje i mogućnost korišćenja evropskih baza za buduće operacije na Bliskom istoku.
Međutim, odbijanje pojedinih evropskih država, među kojima je i Španija, da dozvole korišćenje svojih baza tokom operacija protiv Irana izazvalo je dodatne tenzije.
Prema navodima Rojtersa, unutar Pentagona se čak razmatralo i moguće političko kažnjavanje država koje odbijaju saradnju sa Vašingtonom u pojedinim operacijama.
Jedan američki zvaničnik rekao je da je cilj takvog pristupa smanjenje osećaja da evropske države imaju automatsko pravo na američku vojnu zaštitu bez punog političkog usklađivanja.
Uprkos tome, mnoge evropske diplomate smatraju da nepredvidivost Trampove administracije otežava razvoj dugoročne strategije NATO-a i dodatno komplikuje pokušaje Evrope da smanji zavisnost od američke vojne moći.
Zbog toga deo evropskih lidera trenutno više energije ulaže u izbegavanje otvorenih sukoba sa Vašingtonom nego u rešavanje sopstvenih bezbednosnih slabosti.
Sve to ostavlja Evropu u situaciji u kojoj i dalje pokušava da proceni koliko su SAD spremne da ostanu ključni garant bezbednosti kontinenta, dok američka politika prema saveznicima postaje sve teže predvidiva.
