Kriza u Ormuskom moreuzu možda će ostati upamćena po poremećajima na tržištu energije i tenzijama na Bliskom istoku, ali prema analizi medija Asia Times, njena najdublja posledica mogla bi da bude mnogo veća i dugoročnija.
Kako navodi ovaj medij, azijske sile ubrzano menjaju energetsku geografiju i okreću se severu, pre svega ruskom Arktiku i Severnom morskom putu, čime se polako menja čitava strateška mapa Azije.
Simbol tog procesa, kako se navodi u tekstu, postao je tanker „Vojadžer“ pod zastavom Omana koji je 5. maja stigao u japanski Imabari sa ruskom sirovom naftom.
Važan detalj nije bio samo teret koji je prevozio, već ruta kojom je došao. Tanker nije prolazio kroz Ormuz, Južno kinesko more niti druge tradicionalne pomorske tačke kroz koje je Azija decenijama dobijala energente.
Umesto toga, stigao je sa Sahalina na ruskom Dalekom istoku, što je, prema oceni autora, pokazalo koliko brzo nastaje nova energetska mapa sveta.
Prema pisanju Asia Times, Ormuska kriza razotkrila je koliko su azijske ekonomije ranjive kada više od 80 odsto uvoza sirove nafte zavisi od uskog pomorskog prolaza širokog svega 33 kilometra.
U tekstu se naglašava da problem više nije samo diversifikacija dobavljača u Zalivu, već činjenica da je čitava azijska energetska arhitektura građena na prostoru koji same azijske države ne kontrolišu i ne mogu da zaštite.
Japan je, kako se navodi, među prvima počeo da shvata ovaj problem. Tokio je još 2018. godine u Trećem osnovnom planu o okeanskoj politici uključio Arktik kao deo svoje dugoročne strategije.
Tada je region označen kao ključan za očuvanje slobodnog i otvorenog pomorskog poretka zasnovanog na međunarodnim pravilima. Japan je godinama ulagao u projekte Sahalin-1 i Sahalin-2 na ruskom Dalekom istoku, dok je paralelno razvijao istraživačke programe na Arktiku i 2020. godine prvi put rasporedio Pomorske snage samoodbrane u tom regionu.
Severni morski put, koji prati rusku arktičku obalu, prema podacima iz članka, skraćuje pomorske rute između Azije i Evrope za između 36 i 40 odsto, odnosno za približno 7.200 kilometara u odnosu na tradicionalni koridor preko Sueca i Ormuza.
Tokom 2025. godine tom rutom obavljena su 103 tranzitna putovanja sa ukupno 88 brodova koji su prevezli oko 3,2 miliona tona tereta.
Iako je to i dalje mali obim u globalnim okvirima, analiza upozorava da trend ubrzano raste. Arktik se, kako navodi Asia Times, pretvara u održiv komercijalni koridor mnogo brže nego što su očekivali skeptici, delom zbog klimatskih promena, a delom zbog krize u Ormuskom moreuzu koja je pokazala koliko južne pomorske rute mogu biti ranjive.
Kina je ovaj pravac, prema tekstu, prepoznala još ranije. Peking se 2018. godine proglasio „državom blizu Arktika“, iako se nalazi hiljadama kilometara od Arktičkog kruga.
Kina je izgradila pet ledolomaca, razvija Polarni put svile kao deo inicijative „Pojas i put“ i redovno šalje istraživačke ekspedicije u severne regione.
Kako piše Asia Times, upravo je Ormuska kriza pokazala zašto je Kina gradila takvu infrastrukturu. Zemlja je energetski šok lakše podnela zahvaljujući ruskim kopnenim cevovodima, ulaganjima u severne resurse i strateškim rezervama od 1,4 milijarde barela nafte.
U tekstu se posebno izdvaja odluka Irana iz kraja marta da prava tranzita kroz Ormus dodeli odabranim prijateljskim državama predvođenim Kinom.
Autor smatra da je time praktično potvrđeno kako je Peking jedina velika azijska sila koja je unapred izgradila paralelnu energetsku geografiju koja ne zavisi potpuno od dobre volje Teherana niti od stabilnosti južnih pomorskih ruta.
Analiza dalje navodi da se nova podela u Aziji više ne pravi između demokratija i autokratija niti između savezničkih i nesvrstanih država. Glavna razlika sada postaje pitanje ko ima prisustvo u severnom energetskom prostoru, a ko nema.
Japan i Kina su, prema toj proceni, već duboko prisutni u arktičkoj strategiji, dok Rusija kontroliše ključne resurse i geografiju.
Južna Koreja pokušava da ubrza sopstveno prisustvo na severu, Indija još raspravlja koliko daleko želi da ide, dok se zemlje jugoistočne Azije suočavaju sa ozbiljnim problemima.
Filipini, Vijetnam, Tajland i Bangladeš posebno su pogođeni jer nemaju ni kapital ni stratešku infrastrukturu za uključivanje u arktičke projekte.
Filipini su izdvojeni kao posebno ranjiv primer jer čak 98 odsto nafte uvoze iz Zaliva. U tekstu se navodi da to više nije privremeni problem već dugoročni strateški nedostatak koji bi mogao da postaje sve skuplji tokom naredne decenije.
Analiza upozorava i da se menja čitav koncept Indo-Pacifika koji je poslednjih godina dominirao američkom strateškom politikom. Taj model bio je zasnovan na kontroli južnih pomorskih prolaza poput Južnog kineskog mora, Malake i Ormuza. Međutim, ako energetski tokovi budu sve više prolazili preko Sahalina, Murmanska, Jamala i Beringovog moreuza, onda se, prema tekstu, menja sama osnova regionalne geostrategije.
Zbog toga autor govori o nastanku novog „indo-arktičko-pacifičkog“ okvira u kojem sever postaje jednako važan kao i tradicionalne južne rute.
U tom rasporedu Rusija se, kako navodi Asia Times, pojavljuje kao jedan od ključnih energetskih centara Azije ne zbog političkog približavanja sa susedima, već zbog geografskog položaja i ogromnih resursa koje poseduje.
Na kraju analize ocenjuje se da će se Ormuski moreuz verovatno ponovo otvoriti za normalan tranzit i da će se tržišta stabilizovati, ali da proces geografske reorijentacije Azije više neće biti moguće zaustaviti.
Energetski centar gravitacije, prema ovoj proceni, polako se pomera ka severu, a države koje to prve prepoznaju mogle bi da određuju strateški poredak naredne decenije.
