Ispod površine evropskog tržišta energenata krije se ista priča koja se uporno ponavlja: ruska nafta i dalje stiže do potrošača, samo drugačijim putem i uz drugačiju raspodelu profita.
To potvrđuje i nemački trgovac Kristofer Eppinger, koji je na toj šemi izgradio bogatstvo, prodajući rusku naftu u vrednosti od skoro dve milijarde dolara i zaradivši više od 250 miliona.
Ovaj 31-godišnjak, o kojem je prvi put pisao Financial Times još u jesen 2025. godine, rođen je 1994. u blizini Hamburga, u porodici poreklom iz bivšeg Sovjetskog Saveza.
Poslovni put vodio ga je od prakse u kazahstanskoj državnoj kompaniji KazMunajGaz, preko rada u Nemačkoj i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, pa sve do osnivanja sopstvene firme CE Energy u Dubaiju, neposredno nakon početka sukoba u Ukrajini.
Ključ njegove zarade bio je jednostavan, ali efikasan model: mešanje ruske nafte sa drugim vrstama sirovine u Emiratima, a zatim preprodaja na tržištima koja formalno izbegavaju direktnu kupovinu iz Rusije.
Upravo tu nastaje prostor za dodatnu zaradu, koja se, kako tvrdi, danas više ne zadržava u Evropi.
Nemački magazin WirtschaftsWoche nazvao ga je „naftnim princem“ i procenio njegovo bogatstvo na oko 400 miliona dolara. U reportaži iz Londona prikazan je kao čovek koji stalno menja lokacije i živi gotovo nomadskim stilom, uprkos velikom bogatstvu.
Sam priznaje da mu svakodnevica ponekad deluje haotično, pa je tokom susreta sa novinarima čak kupovao osnovne stvari poput čarapa, kao da je student na početku karijere.
Preokret u njegovom životu dogodio se nakon poslovnog neuspeha u Nemačkoj, gde je pokušao da trguje kazahstanskom naftom.
Tada je firma propala, a on se našao i pod istragom, što ga je primoralo da potraži finansijsku pomoć od porodice. Taj period opisuje kao trenutak kada mu se život potpuno raspao.
Međutim, posle 2022. godine, situacija se naglo promenila. Novi tržišni uslovi otvorili su prostor za posrednike, a Eppinger je to iskoristio bez zadrške.
Jasno ističe da nema moralne dileme u vezi sa svojim poslovanjem, naglašavajući da je radio u skladu sa važećim pravilima.
Njegova najprovokativnija tvrdnja odnosi se na samu suštinu evropskog tržišta: prema njegovim rečima, nemački potrošači i dalje koriste gorivo koje potiče iz ruske nafte, samo što se ona sada prerađuje u zemljama poput Indije ili Kine, gde ostaje i najveći deo zarade.
Kao primer navodi indijske rafinerije koje prerađuju rusku sirovinu i zatim izvoze gotove proizvode nazad u Evropu.
Poslednju pošiljku ruske nafte, kako kaže, prodao je u februaru 2025. godine, uz jednostavnu poslovnu filozofiju: treba izaći iz igre dok je rezultat povoljan. Time je praktično zatvorio jedno poglavlje koje mu je donelo ogroman profit.
Sada okreće novu stranicu. Planira ulaganje od oko 60 miliona evra u Gvajani, gde namerava da zaposli oko 70 ljudi i pokrene proizvodnju asfalta. U narednoj fazi, cilj mu je da i tamo razvije trgovinu naftom, oslanjajući se na iskustvo koje je stekao u prethodnim godinama.
Cela priča, međutim, vraća fokus na početnu tezu: ruska nafta nije nestala sa evropskog tržišta, već je promenila rutu, a sa njom i tok novca.
I dok se na papiru vode drugačije brojke, realnost na terenu pokazuje da se globalna trgovina energentima prilagođava brže nego što politike uspevaju da je isprate.
