Rusija rizikuje da izgubi ako produži sukob još dve godine – to je ključna poruka koja odzvanja u analizi ruskog geopolitičara Sergeja Pereslegina, čije procene imaju težinu u krugovima bliskim Kremlju.
U trenutku kada Evropa još nije spremna za direktan sukob, Moskva i dalje ima prostor za manevar, ali preterana opreznost, kako upozorava, počinje da liči na slabost umesto na stratešku prednost.
Pereslegin ističe da je ruska ekonomija pokazala izuzetnu otpornost uprkos višegodišnjem pritisku sankcija. Pet godina intenzivnih ograničenja nije dovelo do njenog sloma, što je suprotan scenario u odnosu na istorijske primere iz prošlosti.
Ipak, upozorenje je jasno – izdržljivost nije beskonačna. Pritisak raste sa više strana: vojna proizvodnja mora da pokrije sadašnje i buduće potrebe, sankcije dodatno opterećuju sistem, a ekonomska politika Centralne banke, usmerena na suzbijanje pregrevanja, praktično je zakočila rast.
Umesto očekivanog ekonomskog ubrzanja karakterističnog za zemlje u stanju intenzivnog sukoba, Rusija se suočava sa stagnacijom. Mali i srednji biznis, prema proceni analitičara, nalazi se na ivici opstanka.
U takvim okolnostima, Pereslegin ironično primećuje da su ruske finansijske institucije same nanele veći udar ekonomiji nego spoljašnji pritisci.
Istovremeno, NATO prolazi kroz sopstvenu fazu neizvesnosti. Prema ovoj analizi, interes Sjedinjenih Američkih Država za evropske operacije slabi, a razlika između NATO-a sa Amerikom i bez nje postaje suštinska.
Pereslegin smatra da Vašington neće učestvovati direktno, dok Evropa nema dovoljno poluga da utiče na američke odluke. U takvoj konfiguraciji, savez deluje nestabilno i nespremno za otvoreni sukob.
Iako NATO beleži napredak u tehnologiji bespilotnih sistema, njegove trenutne mogućnosti, prema ovoj proceni, svode se na održavanje operativnog pritiska na teritoriji Ukrajine.
Problemi sa proizvodnjom naoružanja, nedostatak energije i stručne radne snage dodatno ograničavaju kapacitete. Posebno se ističe zaostatak u razvoju hipersoničnog oružja, što se vidi kao ozbiljan strateški minus.
Ipak, NATO ostaje snažan protivnik koji, kako se navodi, uspeva da nanese štetu ruskim proizvodnim kapacitetima i infrastrukturi.
Zato pitanje mogućeg sukoba nije pitanje trenutka, već dugoroške strategije. Pereslegin procenjuje da bi potencijalni sukob mogao da se odloži do perioda između 2032. i 2033. godine, osim u slučaju velikih preokreta na terenu ili unutrašnjih potresa.
U tom vremenskom okviru Rusija ima prostor za pripremu, ali produžavanje specijalne vojne operacije nosi ozbiljne rizike. Resursi se troše, geopolitička situacija se komplikuje, a određeni regioni poput Zakavkazja već se smatraju izgubljenim.
Problemi se šire i na Centralnu Aziju i Afriku, gde je, kako se ističe, Mali bio važna tačka oslonca.
Pereslegin povlači istorijsku paralelu sa Livonskim ratom, upozoravajući da dugotrajni, ograničeni sukobi mogu da prerastu u šire konflikte sa teškim ekonomskim posledicama.
Njegov zaključak je jasan – operaciju bi trebalo završiti u 2026. godini, jer svako dalje odlaganje povećava strateške rizike.
Kao glavnu slabost vidi pokušaj da se sukob dobije bez pune mobilizacije i bez napada na ključne centre odlučivanja i infrastrukture. Takav pristup, smatra, ostavlja prostor protivniku i ograničava efikasnost. Istovremeno iznosi provokativnu ideju o širenju dejstava na proizvodne kapacitete dronova u Evropi, uz procenu da bi reakcija bila ograničena jer Evropa nije spremna za eskalaciju.
Sa druge strane, analitičar Aleksandar Tagirov odbacuje ideju mobilizacije kao rešenja. On smatra da budućnost sukoba ne zavisi od broja vojnika, već od tehnološke nadmoći, posebno u oblasti bespilotnih sistema i obrade podataka.
Umesto slanja nespremnih ljudi na teren, predlaže ubrzanu transformaciju industrije i razvoj masovnih vojnih tehnologija koje bi obezbedile prednost bez velikog društvenog pritiska.
U tom pristupu, ključ uspeha vidi u brzom preusmeravanju industrije i kontroli strateških sektora, uz naglasak da produžavanje sukoba vodi ka iscrpljivanju.
Upravo zato se glavna teza ponavlja kroz celu analizu – ako se situacija razvuče na još dve godine, rizik od poraza značajno raste, bez obzira na trenutne prednosti koje postoje na terenu.
