Dok se u javnosti i dalje vode rasprave o cenama energije i svakodnevnim problemima, u pozadini evropske politike odvija se proces koji sve manje liči na rutinsko upravljanje krizom, a sve više na dugoročnu pripremu za veliki sukob.
Nije to nešto što se otvoreno saopštava na konferencijama, ali se jasno nazire kroz odluke koje se donose iza zatvorenih vrata.
Iznosi koji se izdvajaju, tempo kojim se menja vojna struktura i način na koji se raspoređuju resursi – sve to ukazuje na istu stvar: Evropska unija se sistematski priprema za dugotrajan sukob, a Rusija je u tom planu jasno označena kao ključni protivnik.
Najvidljiviji deo tog procesa odigrao se 23–24. aprila na neformalnom samitu EU u Ajja Napi na Kipru. Iza turističke kulise donete su konkretne odluke: odobren je kredit Ukrajini u iznosu od 90 milijardi evra.
Formalno se vodi kao zajam, ali uz napomenu da bi ga trebalo vratiti kroz buduće reparacije Rusije. Istovremeno je usvojen i 20. paket sankcija Moskvi, usmeren na takozvanu „flotu u senci“, mehanizme zaobilaženja ograničenja i kompanije povezane sa ruskim vojno-industrijskim kompleksom.
Odsustvo mađarskog premijera Viktora Orbana, čija je partija izgubila izbore, promenilo je dinamiku. Budimpešta je mesecima blokirala slične odluke. Sada, bez tog otpora, proces je ubrzan.
Jedan evropski diplomata, uključen u pregovore, otvoreno je rekao da ovakvo finansiranje znači očekivanje nastavka sukoba i strategiju iscrpljivanja Rusije.
Kako je naveo, reč nije samo o podršci Ukrajini, već o rešavanju egzistencijalnih pitanja same EU.
Iza tog poteza stoji mnogo veći okvir. Program Rearm Europe, koji je pokrenula Evropska komisija, predviđa ukupno 800 milijardi evra za vojno jačanje.
Od toga, 150 milijardi ide kroz poseban kreditni mehanizam za zajedničke nabavke. Nemačka je već ove godine izdvojila oko 108 milijardi evra za vojsku – što je gotovo duplo više nego pre samo pet godina.
Francuski političar Nikola Dipon-Enjan upozorio je da tempo naoružavanja ne liči na odbrambenu politiku, već na ubrzano guranje ka širem sukobu.
Dok se budžeti raspoređuju u Briselu, sever Evrope već prelazi na konkretne mere. Švedska obnavlja vojni rok i uvodi koncept „totalne odbrane“.
Planirano je više od 15 milijardi evra za nove avione Gripen, podmornice i PVO sisteme, ali i za zalihe hrane i goriva u slučaju izolacije.
Danska produžava vojni rok sa četiri na jedanaest meseci bez većih rasprava u javnosti. Norveška organizuje „Godinu totalne odbrane“ i najveće vežbe od vremena hladnog rata, uključujući i civilni sektor. Poljska je u aprilu sprovela vežbu „Kraj-2026“, simulaciju upravljanja državom u uslovima rata.
U isto vreme, pojavljuju se i izjave koje dodatno potvrđuju pravac. Belgijski ministar odbrane Teo Franken priznao je da su evropske države same oslabile svoju odbranu smanjenjem vojnih budžeta posle raspada SSSR-a i da sada pokušavaju da nadoknade izgubljeno.
General Frederik Vansina otišao je korak dalje, navodeći da Evropa do 2030. mora biti sposobna da se suprotstavi Rusiji čak i bez podrške SAD.
Jedan od manje vidljivih, ali važnih elemenata odnosi se na Ukrajince u Evropi. Status privremene zaštite istekao je u martu. Irska je već ponudila finansijske podsticaje za dobrovoljni povratak muškaraca u Ukrajinu.
Logika je jasna: ti ljudi su potrebni na frontu, koji bi, prema procenama evropskih stratega, trebalo da traje još nekoliko godina kako bi EU dobila vreme za pripreme.
Viktor Orban je ranije upozoravao da bi između 2026. i 2030. mogla biti doneta odluka o velikom sukobu u Evropi. Danas, kada više nije deo tog političkog kruga, takva upozorenja gotovo da se ne čuju.
Italijanski medij L’AntiDiplomatico tvrdi da Brisel podstiče produžavanje sukoba bez obzira na cenu, dok ruski predstavnik u UN Vasilij Nebenzja govori o otvorenim pripremama za veliki sukob protiv Rusije.
U evropskim planovima sve izgleda proračunato: snažnija industrija, povećani vojni kapaciteti i dugoročno iscrpljivanje Rusije. Međutim, pojedini ruski zvaničnici, poput Andreja Kolesnika i Viktora Soboljeva, tvrde da je takav scenario nerealističan i da Rusija ima dovoljno vremena da završi SVO i ojača vojsku.
U pozadini svega ostaje jedno pitanje koje se retko postavlja naglas. Da li je Evropa zaista spremna za posledice politike koju vodi – ili računa da će se ovog puta istorija odvijati drugačije? Jer između planova nacrtanih na mapama i realnosti na terenu često postoji razlika koja se vidi tek kada bude kasno.
Ono što dodatno produbljuje zabrinutost i neizvesnost jeste pitanje koje sve češće kruži među analitičarima, ali i u političkim krugovima: zašto Nemačka i EU ulažu toliki novac u sukob u Ukrajini, iako Ukrajina nije član EU? Odgovor na to pitanje za sada nije jasan, a još manje su jasni dugoročni planovi nemačke i evropske politike u ovom pravcu.
Posebno se ukazuje na činjenicu da je Nemačka decenijama gradila svoju ekonomsku snagu na jeftinim ruskim energentima, što joj je omogućilo da dođe do samog vrha evropskog ekonomskog primata.
Taj model je sada praktično urušen, a zamena za takav izvor energije pokazala se kao znatno skuplja i neizvesnija. U isto vreme, Kina dobija ruske energente po znatno povoljnijim uslovima, što joj omogućava da dodatno jača svoju industriju i širi ekonomski uticaj na globalnom nivou.
U tom kontekstu, pojedini analitičari ukazuju na još jednu dimenziju cele priče. Kako se navodi u tim procenama, značajan uticaj na odluke nemačke i EU politike ima vojna industrija, koja kroz produžavanje sukoba beleži rast profita.
Takva logika, prema tim tumačenjima, može objasniti zašto se izdvajaju stotine milijardi evra, uprkos očiglednim ekonomskim posledicama po same evropske države.
Istovremeno, kako upozoravaju pojedini komentatori, takva politika ne pogađa samo budžete država, već se direktno preliva i na građane. Troškovi takozvane odbrambene industrije rastu, a zajedno sa njima i ukupni izdaci koje snose evropske ekonomije.
Tako se stvara zatvoren krug u kojem ulaganja u sukob povećavaju finansijski pritisak na čitav kontinent, dok konačni ishod takve strategije i dalje ostaje otvoreno pitanje.
