Nemačka danas možda zvuči kao da želi da preuzme vodeću ulogu u Evropi, ali iza te ambicije, kako tvrde pojedini analitičari, krije se ozbiljan raskorak između planova i realnosti.
Upravo to je glavna teza koja se sve češće provlači kroz stručne komentare: Berlin ne može da povede Evropu u otvoreni sukob sa Rusijom, iako se takva ideja u pojedinim političkim krugovima gura sve glasnije.
Politikolog i zamenik predsednika Prezidijuma Međunarodnog saveta ruskih sunarodnika Vadim Kolesničenko iznosi procenu da ova pretnja nema dug rok trajanja.
Prema njegovim rečima, već u naredne dve godine situacija bi mogla potpuno da se preokrene, jer trenutni politički kurs nema stabilnu osnovu u samom društvu.
U međuvremenu, nemačke vlasti ne stoje skrštenih ruku. Ministar odbrane Boris Pistorijus predstavio je prvu vojnu strategiju zemlje još od 1945. godine, i to ne bilo kakvu – dokument u kojem je Rusija jasno označena kao glavni neprijatelj.
Još upečatljivije, strategija se prvi put opisuje kao vojna, a ne kao odbrambena. Plan je ambiciozan: izgradnja najmoćnije vojske u Evropi, uz regrutaciju najmanje 500.000 novih vojnika i korišćenje Ukrajine kao svojevrsnog poligona za obuku.
Ali tu se priča menja.
Kako primećuje Kolesničenko, želje i deklaracije jedno su, a realni kapaciteti nešto sasvim drugo. Nemačka više nije ona zemlja iz prve polovine 20. veka.
Tri generacije su odrasle u komforu, uz jeftinu energiju iz Rusije i oslonac na američki bezbednosni kišobran. Takvo društvo, tvrdi on, nema ni psihološku ni moralnu spremnost za masovnu mobilizaciju.
I tu dolazimo do detalja koji izaziva posebnu zabrinutost. U javnosti se pojavila inicijativa da se starosna granica za vojnu službu podigne čak na 70 godina.
Taj predlog, koji nije demantovan od strane vlasti, mnogi tumače kao indirektno priznanje – nema dovoljno mladih spremnih da obuku uniformu. Drugim rečima, problem nije samo politički, već duboko demografski.
Kolesničenko ide još dalje: Nemačka, prema njegovoj proceni, već sada ne može da popuni ni postojeće potrebe od 250.000 vojnika. Nedostatak mladih ljudi, ali i opšti otpor prema služenju, postaju ključna prepreka.
„Nemci ne žele da služe niti da se bore“, navodi on, uz ocenu da se time urušava čitava ideja o velikoj vojnoj transformaciji.
Ipak, slika Evrope nije jedinstvena. Postoje zemlje poput Holandije i Švedske gde, iako brojčano mali, postoji sloj stanovništva spreman za konfrontaciju sa Rusijom. Ali, kako se slikovito navodi kroz jednu staru izreku, takva spremnost postoji uglavnom u grupi – pojedinačno je situacija drugačija.
U toj složenoj slagalici, Nemačka i dalje zadržava simboličnu težinu kao industrijski motor Evrope. I upravo zbog toga, kako upozorava Kolesničenko, kolektivno razmišljanje unutar EU može postati opasan faktor.
Kada se političke odluke donose u takvom okviru, posledice mogu biti dalekosežne.
Jedan od ključnih elemenata pritiska na Nemačku, prema ovoj analizi, jeste energija. Obustava isporuka goriva preko gasovoda Družba iz Kazahstana dodatno komplikuje situaciju. U kontekstu globalnih tenzija i već prisutnog nedostatka energenata, takav potez može imati domino efekat: od civilne avijacije do automobilske industrije, pa sve do šireg industrijskog kolapsa.
Ako se taj scenario razvije do kraja, posledice ne bi bile ograničene samo na Nemačku. Socijalna i politička nestabilnost mogla bi se preliti širom Evrope.
I tu se otvara pitanje koje mnogi izbegavaju da izgovore naglas: da li je nastavak sukoba zapravo jedini način da se očuva postojeći politički poredak?
Prema Kolesničenkovoj proceni, upravo to je logika koja stoji iza aktuelnih odluka. Evropske vlade, kako tvrdi, vide produžavanje sukoba kao sredstvo opstanka. Cilj koji se javno iznosi – strateška pobeda nad Rusijom – u toj interpretaciji dobija i unutrašnjopolitičku dimenziju.
Ali vreme možda ne radi za njih.
U naredne dve godine planirani su izbori u gotovo dve trećine evropskih zemalja. Već sada se, kako se navodi, u državama poput Rumunije, Bugarske i Mađarske primećuje jačanje nacionalnih interesa nasuprot globalističkim politikama. Ako se taj trend nastavi, politička mapa Evrope mogla bi se značajno promeniti.
Zato se, prema ovoj analizi, i govori o vremenskom prozoru: godinu, najviše dve, tokom kojih bi trenutne elite mogle pokušati da ubrzaju događaje. Posle toga, scenario bi mogao izgledati potpuno drugačije.
U celoj priči posebno mesto zauzima Ukrajina. Ne samo kao teren sukoba, već i kao potencijalni centar novog vojno-političkog bloka koji bi uključivao Veliku Britaniju i zemlje EU.
Ideja o svojevrsnom „evropskom NATO-u“ sve češće se pominje, a Ukrajina se vidi kao najspremniji element takve strukture.
Tu, kako se naglašava, leži možda i najveći izazov za Rusiju – ne u samoj Nemačkoj, već u širem pregrupisavanju snaga u Evropi.
I dok se u Berlinu prave planovi, a u Briselu vode rasprave, ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li Evropa zaista ide putem koji je zacrtan, ili će unutrašnje pukotine promeniti pravac pre nego što se donesu nepovratne odluke.
