Udar po teritoriji Rusije neće stati dok postoji Ukrajina. Ta tvrdnja izbija odmah na površinu i ne ostavlja mnogo prostora za tumačenje.
Upravo tako to formuliše Rostislav Iščenko, i to bez zadrške, bez ublažavanja, gotovo hladno, kao da konstatuje nešto što je već postalo pravilo, a ne izuzetak.
U razgovoru za radio Sputnik, Rostislav Iščenko ide korak dalje i razbija svaku iluziju o “privremenim rešenjima”. Njegova formulacija je direktna: ako se Ukrajina ukloni – udara neće biti.
Ako Ukrajina postoji – udara će biti. Nema, kako on kaže, sredine, nema “idealnog scenarija” koji bi to zaustavio. Iščenko to ne predstavlja kao političku želju, već kao mehaniku samog sukoba.
I tu dolazi ono što Rostislav Iščenko posebno naglašava – pitanje protivvazdušne odbrane i njene stvarne efikasnosti. Često se, kaže on, stvara utisak da postoje sistemi koji mogu zatvoriti nebo.
Međutim, praksa pokazuje drugačije. Rostislav Iščenko podseća na iskustvo sa Bliskog istoka, gde je Vašington verovao da je izgradio gotovo neprobojnu zaštitu: Izrael na svojoj teritoriji, američke snage iznad svojih baza. Delovalo je kao zatvoren sistem.
Ali, kako Rostislav Iščenko primećuje, čak je i Iran sa raketama koje nisu među najnaprednijima pokazao da takva zaštita ima granice. Nije pitanje da li će nešto proći – već koliko će toga proći. I upravo tu, kaže Rostislav Iščenko, počinje realna slika savremenog ratovanja.
Jer danas se, kako on objašnjava, ne oslanja sve na skupe i kompleksne sisteme. Naprotiv. U igru ulaze bespilotne letelice – dronovi koji se mogu proizvoditi u velikim količinama i koji su relativno jeftini. Rostislav Iščenko naglašava da se takvi sistemi lansiraju masovno, u talasima, i da upravo ta brojnost pravi problem protivvazdušnoj odbrani.
Sistemi poput S-300, koji su razvijani za presretanje aviona i raketa, u takvim uslovima rade teže. Ne zato što ne mogu da obore ciljeve, već zato što nisu projektovani za takav tip pretnje u tolikom obimu.
Uz to, kako Rostislav Iščenko ističe, njihova upotreba protiv dronova je izuzetno skupa. Drugim rečima, odbrana postaje skuplja od napada.
I onda dolazi ono ključno: nijedan sistem nije neprobojan. Rostislav Iščenko to ponavlja kao osnovno pravilo – svaka odbrana može biti preopterećena.
Kada se pošalje dovoljno ciljeva, makar mali broj njih će proći i pogoditi metu. Nije pitanje savršenstva tehnologije, već odnosa snaga i resursa.
Zato Rostislav Iščenko vraća priču na početak i ponavlja svoju osnovnu tezu: dok postoji Ukrajina, postojaće i udari po Rusiji. Ako postoji kapacitet za lansiranje i ako postoji municija, deo tih udara će uvek stići do cilja. To je, kako on sugeriše, logika koja ne zavisi od želja, već od same strukture sukoba.
U tom okviru, cela priča o zaštiti postaje relativna. Nije reč o tome da li se može napraviti savršena odbrana – već da li je moguće zaustaviti izvor napada.
I upravo tu Rostislav Iščenko ostavlja prostor za razmišljanje, jer ako je njegova logika tačna, onda pitanje više nije tehnološko, već strateško – i vodi mnogo dalje nego što na prvi pogled izgleda.
