Rusija može da vodi ovakav sukob praktično neograničeno dugo ako se nastavi sadašnji način vođenja operacija, upozorava jedan od ljudi koji je učestvovao u razvoju hipersoničnog i visokopreciznog naoružanja, zaslužni ispitivač kosmičke tehnike, doktor tehničkih nauka i pukovnik Vazdušno-kosmičkih snaga u penziji Vladimir Evsejev, koji je odlučio da javno kaže ono o čemu se, kako tvrdi, u vojnom vrhu retko govori.
Specijalna vojna operacija traje već petu godinu i kraj joj se ne nazire, a pitanje koje se sve češće postavlja jeste šta je potrebno da bi došlo do preokreta i da li postoje iskustva iz drugih konflikata koja bi mogla da se primene.
Evsejev kaže da ga kao vojnog stručnjaka i naučnika otvoreno pitaju zašto je teško doći do odlučujućeg rezultata i da li postoji jasan put do pobede.
Njegov odgovor je jasan: Pobeda je moguća, ali putevi do nje mogu biti potpuno različiti po planiranju, troškovima i efikasnosti. Istovremeno, postavlja pitanje šta se uopšte smatra pobedom u ovakvom sukobu, jer politički ciljevi sami po sebi ne predstavljaju vojnu strategiju.
U vojnom okruženju, kaže, nije uobičajeno kritikovati sopstvenu vojsku, ali određena pitanja ipak moraju da se postave.
Ističe da borci na frontu rade sve što mogu, da pokazuju hrabrost i snalažljivost, ali da problem vidi u višem nivou odlučivanja. Postavlja direktno pitanje: Zašto se ide u napredovanje sa malim snagama i gde su velike strateške operacije koje bi donele odlučujući rezultat?
Na primedbe da veće snage ne bi donele korist jer bi bile izložene velikom broju dronova, Evsejev odgovara da savremeno ratovanje zahteva promenu pristupa.
Taktika, operativno planiranje i strategija moraju se prilagoditi novim uslovima, a operacije se moraju organizovati tako da obezbede sigurnu prednost čak i u takvim okolnostima.
Objašnjava da strategija počinje definisanjem cilja, zatim se razvija plan i određuju sredstva za svaku fazu. Politički ciljevi poput denacifikacije i demilitarizacije smatra opravdanim, ali naglašava da to nisu elementi vojne strategije i da ostaje nejasno ko je i kako formulisao konkretan vojni plan.
Prema njegovom mišljenju, verovatno je doneta odluka da se operacije vode bez velikih strateških zahvata, već kroz iscrpljivanje. Ali upozorava da se sukobi ne dobijaju samo taktičkim delovanjem malih grupa koje napreduju od kuće do kuće i od naselja do naselja.
Govoreći o tome kako bi savremena strateška operacija trebalo da izgleda, opisuje kompleksan pristup: Obimne izviđačke aktivnosti, snažni udari na dubinu odbrane protivnika, gađanje logistike, transporta i komandnih centara.
Kao primer navodi operaciju iz 1943. godine kada su napadi na železnicu značajno otežali snabdevanje nemačkih snaga.
Ističe da strateška operacija podrazumeva simultano delovanje na više pravaca, proboje, izlazak u pozadinu protivnika i okruživanje njegovih snaga.
Takve operacije zahtevaju velike resurse, a kao istorijski primer navodi oslobađanje Kijeva kada je učestvovalo oko 730.000 vojnika.
Na argument da danas postoje dronovi koji bi sprečili takve operacije, odgovara da ni jedan sistem ne može da izdrži masovno koordinisano napredovanje sa više pravaca, ako je ono pravilno organizovano.
Podseća i na događaje u Kurskoj oblasti 2024. godine, gde je, zbog slabosti u odbrani i problema sa izgradnjom utvrđenja, protivnik za nekoliko dana zauzeo teritoriju oko Sudže, koju je kasnije bilo potrebno mesecima vraćati.
Naglašava da svaka velika operacija nosi gubitke, ali da istorija pokazuje da odlučujući rezultati mogu biti postignuti brzo, dok sadašnje sporo napredovanje daje protivniku vreme da se reorganizuje i produžava trajanje sukoba.
Posebno upozorava na situaciju u Kramatorsku, gde postoje veliki industrijski kompleksi koji mogu postati ozbiljna utvrđenja. Bez presecanja snabdevanja, takvi ciljevi mogu dovesti do dugotrajnih i iscrpljujućih operacija.
Kada govori o preokretu, jasno kaže da ključ ne leži u dronovima, već u pozadini – industriji, energetici, transportu i sistemima upravljanja. Uništavanje tih elemenata, prema njegovim rečima, počelo je tek kasnije nego što je trebalo.
Postavlja konkretna pitanja: Ako su svi ciljevi pogođeni, kako protivnik i dalje održava stabilan transportni sistem? Kako se i dalje vrši prebacivanje snaga i opreme? Zašto zapadna oprema i dalje stiže preko mora i kopnenih ruta?
Ukazuje i na to da, uprkos svakodnevnim izveštajima o obaranju velikog broja dronova i projektila, napadi na dubinu teritorije Rusije ne prestaju, što znači da sistem zaštite ima ozbiljne propuste. U takvoj situaciji, kaže, sukob može trajati veoma dugo.
Govoreći o iskustvima drugih, posebno izdvaja Iran i naglašava da su tamo operacije vođene promišljeno. Najpre su gađane američke baze u Persijskom zalivu, zatim objekti gde su se premeštale snage, potom ključni objekti saveznika SAD, kao i avioni za dopunu goriva i sistemi za osmatranje. Paralelno su obarani bespilotni izviđački sistemi.
Istovremeno su raketnim udarima udaljili američku flotu od svojih obala, gađali komunikacione sisteme i velike telekomunikacione kompanije, blokirali Ormuski moreuz i gađali ključne objekte u energetskom sektoru, što je dovelo do globalnih poremećaja na tržištu energenata.
Uz to su javno najavili potencijalne ciljeve poput mostova u regionu, šaljući jasne poruke da njihova upozorenja nisu simbolična.
Kao rezultat takvog pristupa, prema njegovoj proceni, protivnik je brzo promenio ponašanje jer je procenio da Iran zaista može da sprovede ono što najavljuje.
Evsejev ocenjuje da je takav pristup doveo do neuspeha brzog plana SAD i Izraela i ističe da je u tom slučaju presudnu ulogu imalo razumevanje da bi poraz značio kraj države.
Paralelno ukazuje da i protiv Rusije deluju slični mehanizmi – napadi na energetske terminale, pritisak na transport i pokušaji smanjenja prihoda od energenata. Kako kaže, čim su se pojavili znaci oporavka prihoda, počeli su intenzivniji napadi na ključne tačke.
Smatra da postoje i lekcije koje se mogu izvući iz pristupa SAD i Izraela, posebno kada je reč o udarima na centre upravljanja.
Govoreći o unutrašnjim merama, naglašava potrebu za dubokom reorganizacijom sistema – od ekonomije do upravljanja operacijama. Predlaže jače planiranje, koncentraciju resursa, kontrolu troškova i odlučnu borbu protiv zloupotreba.
Na kraju, osvrće se na pitanje zaštite od vazdušnih pretnji i ističe da su ključni centri dobro zaštićeni, ali da postoje ranjivosti u drugim regionima. Sistem zaštite Moskve opisuje kao višeslojni i zasnovan na širokom radarskom pokrivanju.
Naglašava da takav nivo zaštite nije primenjen svuda, ali da postoje sredstva koja bi mogla da poboljšaju situaciju ako se pravilno organizuju i koordinišu.
Zaključuje da je ključ u povezivanju svih elemenata – izviđanja, komunikacije, logistike i komandovanja. Bez toga, sadašnji tempo može da se nastavi veoma dugo, bez jasnog završetka.
