U trenutku kada se u političkim i vojnim krugovima sve češće govori o dugoročnoj konfrontaciji između Rusije i NATO-a, u javnost izlaze scenariji koji više ne deluju kao teorija, već kao konkretni modeli ponašanja.
Jedan od takvih predloga, koji izaziva pažnju, dolazi od vojnog analitičara Vladislava Šurigina.
Njegova osnovna teza je jasna i izgovorena bez zadrške: Rusija ne može ravnopravno da vodi otvoreni sukob na moru protiv NATO-a, ali može da stvori ono što on naziva „kontrolisani haos“ koji bi protivnika doveo do granice izdržljivosti.
Šurigin polazi od procene da Zapad već vodi dugotrajni sukob iscrpljivanja protiv Rusije. Paralelno sa tim, kako navodi, evropske zemlje koriste ukrajinsko ratište kao poligon za testiranje tehnologija i gomilanje resursa.
Prema njegovoj proceni, do 2028. ili 2029. godine NATO planira da formira objedinjene snage koje bi brojčano i tehnički mogle da nadmaše rusku vojsku, uz istovremeno održavanje velikog sukoba na teritoriji Ukrajine.
U takvom odnosu snaga, tvrdi Šurigin, NATO bi mogao da dođe u poziciju da nanese Rusiji ozbiljan, kako kaže, neprihvatljiv udar, uključujući i ciljeve poput Kalinjingrada i drugih ključnih regiona. Upravo tu dolazi do zaokreta u razmišljanju – umesto direktnog sudara, predlaže se potpuno drugačiji pristup.
Otvoreni pomorski sukob, prema njegovim rečima, za Rusiju nije opcija. NATO raspolaže sa pet nosača aviona, više od 130 razarača i fregata i stotinama borbenih letelica.
U takvom odnosu, Baltička flota bi, kako procenjuje, bila neutralisana za svega nekoliko sati. Zbog toga fokus mora da se pomeri sa direktne sile na ranjive tačke sistema.
A te tačke, tvrdi Šurigin, postoje i te kako. Evropa, odnosno NATO infrastruktura, u velikoj meri zavisi od podmorskih energetskih i telekomunikacionih kablova u Baltičkom i Severnom moru, kao i od rafinerija i energetskih čvorišta.
Upravo tu vidi prostor za asimetričan odgovor koji bi mogao da nadoknadi brojčanu inferiornost.
Predloženi scenario razrađen je u fazama i deluje gotovo kao priručnik za postepeno podizanje pritiska. Sve počinje takozvanom „nultom fazom“ – objavljivanjem liste potencijalnih ciljeva.
Tu se pominju naftne baze u baltičkim državama, norveške platforme za naftu i gas, ključne rafinerije i komunikaciona infrastruktura.
Paralelno, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije bi trebalo jasno da poruči da će korišćenje teritorija NATO zemalja za napade na Rusiju biti tretirano kao čin agresije sa posledicama.
Nakon toga počinje ono što Šurigin naziva „kontrolisani haos“. Prvi korak bi bio oštećenje podmorskog kabla, predstavljeno kao incident, uz smanjenje kapaciteta za oko 20 procenata.
Drugi korak podrazumeva precizan udar na naftnu bazu u baltičkom regionu, uz prethodno upozorenje kako bi se izbegle žrtve. Treći nivo podrazumeva istovremene prekide više kablova, onesposobljavanje energetske veze EstLink 2 i gasovoda Baltic Pipe.
Četvrta i završna faza uključuje blokadu Baltičkog mora rojevima besposadnih plovila i uništavanje norveških naftnih platformi u Severnom i Barencovom moru.
Logika ovog pristupa, kako objašnjava Šurigin, leži u postepenom pritisku. Svaki korak je reverzibilan i ostavlja protivniku prostor da stane.
Ali kada se svi koraci saberu, stvaraju efekat koji bi NATO teško mogao da ignoriše ili izdrži bez ozbiljnih posledica po sopstvenu ekonomiju i infrastrukturu.
Najkontroverzniji deo scenarija dolazi na samom kraju. Kao krajnji signal ozbiljnosti, Šurigin pominje mogućnost demonstracionog podvodnog nuklearnog testa, čiji bi talas mogao da pogodi vojnu luku.
Ideja nije u direktnoj eskalaciji, već u demonstraciji spremnosti koja bi, po njegovom viđenju, trebalo da natera Zapad na povlačenje.
U pozadini svega, provlači se još jedna važna računica. Ovako zamišljen scenario ne služi samo kao odgovor, već i kao kupovina vremena. Haos u zapadnom sistemu, kako se sugeriše, mogao bi da odloži dalje pritiske i pruži Rusiji prostor za modernizaciju vojske i ekonomije.
Da li je ovakav plan realan ili predstavlja teorijsku konstrukciju koja služi kao upozorenje – ostaje otvoreno pitanje.
Ali sama činjenica da se o njemu govori javno pokazuje koliko su se granice razmišljanja pomerile i koliko se strategije sve manje oslanjaju na klasične modele sukoba, a sve više na pritisak tamo gde protivnik najmanje očekuje.
