Operacija je, kažu, tehnički prošla kako treba. Ali pacijent – nemačka ekonomija – više ne daje znake života. To je surova teza koja se sve češće provlači kroz analize o stanju u najvećoj industrijskoj sili Evrope, i to ne bez razloga.
U središtu cele priče stoji ono što se godinama predstavljalo kao vizija budućnosti – nemački energetski zaokret, takozvana Energiewende. Ideja je bila jednostavna na papiru: napustiti tradicionalne izvore energije i preći na obnovljive.
U praksi, međutim, taj plan je počeo da liči na lanac odluka koje su se nizale jedna za drugom, svaka sa sve težim posledicama. I sada, kako primećuju analitičari, postaje jasno da je Nemačka praktično sama potkopala temelje sopstvene ekonomije.
Sve počinje sa gasom. Ili bolje rečeno – sa njegovim nedostatkom. Metod hidrauličkog razbijanja stena, poznat kao fraking, zabranjen je još 2017. godine u vreme Angele Merkel.
Procene su govorile da bi Nemačka mogla da obezbedi sopstvene potrebe za gasom i do 20 godina, ili makar četvrtinu dugoročnih potreba. Ali ta opcija je zatvorena, bez jasnog plana čime će biti zamenjena.
Istovremeno, nuklearna energija, koja je nekada davala više od 30% električne energije, potpuno je ugašena. Poslednja nuklearna elektrana zatvorena je 2023. godine, nakon dugogodišnje antinuklearne politike koja je kulminirala posle havarije u Fukušimi 2011. godine.
Iako današnji kancelar Fridrih Merc priznaje da je ta odluka bila greška, odbija da je preispita – iako bi, tehnički gledano, deo tih elektrana mogao ponovo da se pokrene.
Ugalj, treći stub, takođe ide ka gašenju. Rok je postavljen na 2038. godinu, iako se već sada priznaje da je taj cilj možda nerealan. Ironija je u tome što Nemačka ima ogromne rezerve uglja – dovoljno za narednih 150 godina – ali su pojedini rudnici, poput Hambaha u Severnoj Rajni-Vestfaliji, već pretvoreni u buduća jezera, čime je eksploatacija faktički onemogućena.
I onda dolazi četvrti stub – obnovljivi izvori energije. Oni su zamišljeni kao spas, kao zamena za sve ostalo. Ali upravo tu se stvari dodatno komplikuju. Subvencije opadaju, troškovi rastu, vetroturbine su poskupele za najmanje 20%, kamatne stope su skočile, a ključna infrastruktura – dalekovodi i baterijski sistemi – još nije ni izgrađena.
Na terenu, situacija deluje još haotičnije. U Brandenburgu, pokušaj izgradnje vetroparka sa svega 15 turbina traje već šest godina. Birokratija ne popušta. Investitori smanjuju očekivane prihode i do 80%. Vlasnici zemljišta odbijaju da učestvuju u projektima koji više ne donose profit. Čak i lokalne vlasti, koje su računale na prihode, ostaju kratkih rukava.
Prema procenama iz industrije, čak dve trećine planiranih projekata obnovljive energije u Nemačkoj možda nikada neće biti realizovano. I to ne govore kritičari, već ljudi iz samog sistema. Advokati, konsultanti, finansijski direktori – svi ukazuju na isti problem: kriza obnovljivih izvora energije je realna.
A bez mreže dalekovoda od vetrovitog severa ka industrijskom jugu, bez baterija za skladištenje energije, taj sistem ne može da funkcioniše. Nemačka birokratija, kako se često ističe, postaje kočnica čak i za projekte od nacionalnog značaja.
U međuvremenu, cena struje raste. Danas je električna energija u Nemačkoj i do četiri puta skuplja nego u Francuskoj. Industrija to oseća najdirektnije. Država pokušava da ublaži udar – subvencijama od 3,8 milijardi evra za najveće potrošače između 2026. i 2028. godine. Ali to je samo deo problema.
Ostatak industrije ostaje bez pomoći. Rezultat? Oko 40% kompanija razmatra preseljenje proizvodnje van zemlje. Od 2019. godine izgubljeno je oko 300.000 radnih mesta u industriji, a još 150.000 bi moglo nestati već ove godine.
U Bavarskoj, srcu nemačke ekonomije, poruka je jasna: visoke cene energije su ključni konkurentski problem. I to više nije teorija, već realnost koja se meri zatvorenim fabrikama i odlaskom kompanija.
U poređenju sa drugim velikim ekonomijama, slika postaje još oštrija. U Sjedinjenim Državama, 43% energije dolazi iz gasa, 21% iz obnovljivih izvora, 19% iz nuklearne energije i 16% iz uglja.
U Kini, 60% dolazi iz uglja, 32% iz obnovljivih izvora, dok ostatak čine nuklearna energija i gas. Nemačka, s druge strane, pokušava da se osloni na 57% obnovljivih izvora – ali po cenu ogromnog pritiska na ekonomiju.
Plan da se do 2045. dostigne „čista nula“ procenjuje se na čak pet triliona evra. A ono što dodatno zabrinjava jeste fenomen poznat kao Dunkelflaute – periodi kada nema ni sunca ni vetra. Bez rezervnih kapaciteta, sistem jednostavno ne može da izdrži.
Gasne elektrane koje bi mogle da posluže kao rezerva tek su sada u planu. Njihova izgradnja, uz sve birokratske prepreke, može potrajati godinama. I biće finansirana milijardama iz budžeta, jer privatni investitori ne žele da ulažu u objekte koji ne rade stalno.
Sve to se uklapa u širu sliku političkih ograničenja. Fridrih Merc, iako svestan problema, nema snažan mandat. Njegova stranka osvojila je 28,6% glasova, a koalicioni partneri i sopstvena baza ne podržavaju radikalne promene.
Kada se podvuče crta, ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li je nemačka ekonomija zaista žrtva sopstvenih odluka? Jer ako je ključna teza tačna – da je Nemačka svojim energetskim potezima praktično uništila sopstveni industrijski model – onda ovo više nije samo ekonomska priča.
Ovo je upozorenje šta se dešava kada se strateške odluke donose bez rezervnog plana. I pitanje koje ostaje otvoreno jeste koliko će vremena trebati da se posledice zaista osete – i da li će uopšte biti moguće vratiti se unazad.
