Alarmantna procena pukovnika Konstantina Sivkova ide u jednom pravcu: ovim tempom pritisaka i grešaka, situacija može da sklizne u unutrašnju krizu, a deo elite bi mogao da pokuša radikalne poteze.
Upravo ta teza dominira njegovom analizom – da kombinacija spoljnog pritiska i unutrašnjih slabosti otvara prostor za scenario koji je Rusija već jednom prošla.
Sivkov upozorava da izjave pojedinih političara o sudbini Ukrajine deluju demorališuće na vojsku i društvo, i da takav ton može imati dugoročne posledice.
U pozadini svega, kako tvrdi, odvija se koordinisan pritisak kroz napade na ključnu infrastrukturu – elektrane, rafinerije i druge objekte od strateškog značaja.
Posledice su već vidljive kroz pad ekonomskih pokazatelja, uključujući smanjenje BDP-a od 1,8 odsto u odnosu na prethodnu godinu.
Ali ekonomski udar, po njegovom viđenju, nije ni najveći problem. Mnogo opasniji je psihološki efekat na stanovništvo.
Napadi dronovima koji pogađaju i civile, pre ili kasnije, dovode do pitanja koje visi u vazduhu: koliko dugo društvo može da izdrži ovakav pritisak. U tom trenutku, upozorava Sivkov, aktiviraju se oni koji čekaju destabilizaciju.
On otvoreno govori o postojanju struktura koje računaju na unutrašnji potres. Prema njegovoj proceni, deo političkih aktera i spoljni faktori računaju na stvaranje situacije koja bi omogućila promenu vlasti kroz pritisak iznutra.
Kao istorijsku paralelu navodi februar 1917. godine, kada je tadašnja elita srušila postojeći poredak. U njegovom tumačenju, slični obrasci danas ponovo izbijaju na površinu.
U tom kontekstu, upozorenje dobija dodatnu težinu. Sivkov smatra da se takav scenario ne sme dozvoliti i da je ključ u preuzimanju inicijative na terenu.
Poziva na strateški odgovor koji bi primorao protivnika na povlačenje, naglašavajući da vremena za odlaganje praktično nema.
Njegova ocena dosadašnjeg toka operacija je oštra. Tokom četiri godine, kako tvrdi, izvedene su samo dve značajne strateške operacije.
Prva, na samom početku, imala je za cilj okruženje ključnih snaga protivnika, ali je prekinuta pre završetka, uz povlačenje sa više od polovine prethodno kontrolisanih teritorija. Posledice tog poteza, prema njegovim rečima, bile su teške za lokalno stanovništvo koje je ostalo izloženo represiji.
Druga operacija, sprovedena 2023. godine, bila je odbrambenog karaktera. Sve ostalo, tvrdi on, nije imalo elemente ozbiljne operativne umetnosti.
Upravo tu vidi ključni problem – nedostatak jasne strategije i oslanjanje na frontalne napade koji donose velike gubitke, a ne daju odlučujući rezultat.
Sivkov podseća da brojnost snaga nije mala – oko 750.000 vojnika, što odgovara razmeri velikih istorijskih formacija. Sa takvim potencijalom, prema njegovoj proceni, bilo bi moguće izvesti operacije opkoljavanja i razbijanja protivničkih grupa na ključnim pravcima, poput zone od Družkovke do Slavjanska. Umesto toga, tvrdi da se bira teži i manje efikasan pristup.
U međuvremenu, pritisak sa druge strane raste. Napadi dronovima na pozadinu postaju sve učestaliji, a broj lansiranja se približava ili čak premašuje nivo druge strane.
Paralelno s tim, industrijski kapaciteti Evropske unije ubrzano se preusmeravaju ka vojnoj proizvodnji, čime se povećava ukupni potencijal.
U takvim okolnostima, upozorenje koje Sivkov iznosi zvuči još ozbiljnije. On procenjuje da bi intenzitet napada na infrastrukturu mogao višestruko da poraste i da je krajnji cilj takvog pritiska stvaranje unutrašnje nestabilnosti.
Njegova ključna teza ostaje ista od početka do kraja: ako se sadašnji trend nastavi bez odlučnog odgovora, kombinacija spoljnog pritiska i unutrašnjih slabosti može otvoriti vrata scenariju koji je već jednom promenio tok istorije.
