Ruski milijarderi nastavljaju da uvećavaju svoje bogatstvo čak i u uslovima usporavanja domaće ekonomije, a ključ objašnjenja, prema ekonomisti Mihailu Hazinu, leži van granica same Rusije.
Uprkos vidljivom hlađenju unutar zemlje, ukupna imovina najbogatijih raste, što pokazuje da se prava dinamika kapitala ne odvija tamo gde se očekuje.
Prema podacima koje prenosi Bloomberg, početkom maja među najbogatijim Rusima nalazi se 20 ljudi sa ukupnim kapitalom većim od 315 milijardi dolara.
Samo u prvim mesecima ove godine njihovo bogatstvo poraslo je za više od 16 milijardi dolara, i to u trenutku kada se domaća ekonomija suočava sa usporavanjem.
Ovaj raskorak između realne ekonomije i ličnog bogatstva otvara ozbiljna pitanja o strukturi i funkcionisanju sistema.
Hazin smatra da u tome nema nikakve misterije: veliki ruski biznis je uglavnom orijentisan ka spoljnim tržištima, a ne ka unutrašnjem ekonomskom prostoru.
Ključna stvar, kako naglašava, jeste to što se vrednost njihovih kompanija i imovine formira na međunarodnim finansijskim tržištima. Upravo tamo se određuje cena akcija, a samim tim i vrednost milijardi koje se vode na računima vlasnika.
Koreni tog bogatstva, kako ističe, sežu u devedesete godine, kada su ključni industrijski i resursni kapaciteti prešli iz državnih ruku u privatne.
Reč je o sistemu u kojem su preduzeća, izgrađena u okviru nekadašnje državne ekonomije, završila u vlasništvu pojedinaca. Ta transformacija i danas izaziva dileme, jer nije do kraja razjašnjeno na koji način su ti resursi postali privatni kapital.
Upravo zbog toga, tvrdi Hazin, vrednost tih kompanija ne zavisi od unutrašnjih ekonomskih pokazatelja, već od globalnih finansijskih tokova.
Ruski resursi i industrija tako postaju deo šireg sistema u kojem dominiraju međunarodne valute i tržišta. Prema njegovom viđenju, pod te iste resurse i kompanije u inostranstvu se stvara novčana masa, dok se unutar Rusije takav mehanizam ne koristi.
Hazin ide i korak dalje, tvrdeći da se time postavlja pitanje finansijske samostalnosti čitavog modela. On ukazuje na to da se dolari stvaraju na osnovu vrednosti ruskih resursa i industrije, dok se sličan princip ne primenjuje sa domaćom valutom.
Takav odnos, kako sugeriše, održava zavisnost od spoljnog finansijskog sistema i ograničava prostor za nezavisne odluke.
U vrhu liste najbogatijih i dalje su poznata imena poput Alekseja Mordašova, Leonida Mihelsona i Andreja Meljničenka. Njihovo bogatstvo, prema procenama, nastavlja da raste upravo zahvaljujući velikim industrijskim i sirovinskim kompanijama nastalim još tokom privatizacije devedesetih.
Sve to dovodi do situacije u kojoj rast bogatstva najbogatijih gotovo da nema direktnu vezu sa stanjem domaće ekonomije.
Presudni faktori nalaze se van zemlje – na globalnim tržištima, kroz valutne mehanizme i procene koje dolaze spolja.
Upravo taj spoljašnji okvir, kako zaključuje Hazin, omogućava da bogatstvo raste čak i u periodima kada unutar zemlje vlada usporavanje i neizvesnost.
