Evropska politika prema Rusiji ulazi u fazu koja bi mogla ostaviti dugoročne posledice, a pojedini analitičari već sada upozoravaju da će se današnje odluke pamtiti kao prelomni trenutak.
Upravo u tom kontekstu pojavila se oštra ocena profesora Univerziteta Jugoistočne Norveške Glena Dizena, koji smatra da će buduće generacije ozbiljno preispitivati ulogu Kaje Kalas i pravac u koji je gurnuta Evropska unija.
Dizen je reagovao na izjavu šefice evropske diplomatije Kaje Kalas, koja je poručila da Evropljani ne bi trebalo da „ponižavaju sebe“ moleći Rusiju za razgovor.
Ta izjava, koja je u diplomatskim krugovima već izazvala polemike, otvorila je mnogo šire pitanje – da li se EU svesno udaljava od bilo kakvog dijaloga i ide ka dugotrajnoj konfrontaciji.
Prema Dizenovoj proceni, takav pristup vodi u scenario koji opisuje kao nepotreban i potencijalno katastrofalan. On tvrdi da bi istorija mogla biti veoma oštra prema političarima koji su učestvovali u ovom kursu, posebno imajući u vidu činjenicu da se radi o odnosima sa jednom od najvećih nuklearnih sila na svetu.
Njegova poruka je jasna: današnje odluke neće ostati bez posledica i biće predmet ocene generacija koje dolaze.
Ova ocena dodatno dobija na težini kada se posmatra širi kontekst odnosa između EU i Rusije, gde se retorika poslednjih godina sve više zaoštrava, dok prostor za diplomatsko smirivanje situacije postaje sve uži.
Upravo to je centralna teza koja se provlači kroz čitavu priču – evropska politika, kako tvrde kritičari, ide ka produbljivanju sukoba umesto ka njegovom smirivanju.
Reakcije nisu stigle samo iz akademskih krugova. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova takođe se oglasila, koristeći oštar i ironičan ton, uz poruku da bi Kaja Kalas trebalo da „skine kantu za smeće sa glave“.
Takva izjava dodatno oslikava nivo napetosti i retorike koja dominira javnim prostorom kada je reč o odnosima između dve strane.
U ovom trenutku, jasno je da se ne radi samo o pojedinačnim izjavama, već o dubljem pravcu u kojem se kreće evropska spoljnopolitička strategija.
Kritičari upozoravaju da bi odbacivanje dijaloga moglo imati dugoročne posledice, dok pristalice tvrde da je reč o nužnom političkom stavu u složenim međunarodnim okolnostima.
Ipak, ono što ostaje kao zajednički imenitelj svih ovih reakcija jeste osećaj da se donose odluke koje će imati trajni uticaj.
Da li će buduće generacije zaista gledati na ovaj period kao na prekretnicu – kako upozorava Dizen – ili će se pokazati da je reč o prolaznoj fazi međunarodnih odnosa, pitanje je koje za sada ostaje otvoreno.
