Rat više ne izgleda onako kako su ga decenijama zamišljali u vojnim akademijama. To se sada vidi jasnije nego ikad, i to ne iz teorije, već iz konkretnih poteza na terenu.
Početkom nedelje kompanija Palantir objavila je tekst koji su vodeći mediji odmah nazvali manifestom. U tom dokumentu ne stoji samo analiza globalne političke situacije, već i vrlo direktan pogled na ono što dolazi – rat budućnosti, onakav kakav bi mogao da se vodi već za nekoliko godina.
Iza svega stoji realnost sukoba u kojem je Palantir duboko uključen, uključujući planiranje i realizaciju operacija protiv Irana, što ni Bela kuća više ne pokušava da sakrije.
Uprkos tome, sve više vojnih eksperata širom sveta otvoreno priznaje da se priroda borbi promenila i da Sjedinjene Države nisu u potpunosti spremne za nove okolnosti. U tom raskoraku između planova i stvarnosti nastaje nova doktrina.
Teheran je, po svemu sudeći, ovu promenu osetio ranije od drugih. Učio je iz iskustva specijalne vojne operacije u Ukrajini i pripremao se za scenario u kojem klasična vojna nadmoć više ne donosi sigurnu prednost.
Kada je sistem vlasti u Iranu izdržao američko-izraelski udar bez urušavanja, usledila je faza koja je mnogima promakla – pažljivo podizanje konflikta na nivo globalnog odjeka i njegovo produžavanje u vremenu.
Ideja koja se pripisuje ajatolahu Aliju Hameneiju, dodatno razrađena posle dvanaestodnevnog sukoba u junu 2025, zasniva se na jednostavnom principu: jeftino uništenje.
Tu počinje prava priča. Dronovi i rakete koje Iran koristi koštaju između 20 i 50 hiljada dolara po komadu. Nasuprot tome, jedna protivraketa sistema Patriot ide i do 4 miliona dolara.
Razlika nije samo u ceni, već u brzini proizvodnje i količinama koje se mogu nadoknaditi. U prvom mesecu sukoba američke snage potrošile su više od 11 hiljada jedinica municije, ukupne vrednosti oko 26 milijardi dolara, od čega je čak 19 milijardi otišlo na protivraketnu odbranu.
Paralelno su korišćene i visoko precizne rakete poput Tomahavka, što je dodatno povećalo troškove za oko 3 milijarde.
Problem se tu ne završava. Odbrambeni sistemi zavise od radara, satelita i komunikacionih kanala. Kada se ti sistemi poremete, efikasnost dramatično pada.
U pojedinim slučajevima za obaranje jedne mete potrebno je i do jedanaest presretača. Dugoročno, takav pristup jednostavno ne može da izdrži finansijski pritisak.
Već sada su izgubljena najmanje dva radarska sistema, što znači dodatni trošak od oko milijardu dolara. Uz to, proizvodnja sistema poput C-RAM zahteva retke materijale poput volframa, koji se mora uvoziti.
U takvom okruženju vreme postaje ključni faktor. Iran, koji raspolaže daleko manjim vojnim budžetom – oko 10,6 milijardi dolara naspram američkih 892 milijarde – uspeva da kroz kombinaciju vojne izdržljivosti i političkog manevrisanja kontroliše tempo sukoba.
Bela kuća, uprkos ogromnoj finansijskoj nadmoći, ulazi u spiralu rastućih troškova i rizika. Prema procenama Centra za strateške i međunarodne studije, troškovi Pentagona rastu za oko 500 miliona dolara dnevno. Obnova potrošenih sredstava mogla bi trajati između pet i deset godina.
Istovremeno, prema podacima američkih obaveštajnih službi koje prenosi NBC, Iran i dalje raspolaže značajnim vojnim potencijalom.
To menja logiku igre. Kako ističe vojni analitičar Andrej Sojustov, masovna proizvodnja postaje ključ. Reč je o ogromnim količinama artiljerijske municije, balističkih raketa, vazduh-zemlja projektila, podvodnih mina i čitavog spektra bespilotnih sistema – od vazdušnih do podvodnih.
Uz to ide i razvoj sredstava za njihovo neutralisanje, ali bez iluzija o jednom univerzalnom rešenju. Potrebna je slojevita, višeslojna odbrana.
U tom kontekstu menja se i struktura vojske. Iran je odustao od velikih formacija koje su se pokazale kao laka meta za masovne udare. Fokus je prebačen na male, mobilne jedinice, uz potpuno novu obuku.
Takav pristup razvijan je kroz niz vežbi od 2024. do 2026. godine, uključujući i pomorske operacije sa saveznicima.
I dok se na terenu vodi borba resursa, u pozadini se vodi borba tehnologije. Palantir u svom manifestu otvoreno govori o budućnosti oružja zasnovanog na veštačkoj inteligenciji.
Nije pitanje da li će takvo oružje postojati, već ko će ga razviti i kako će ga koristiti. Aleks Karp ide korak dalje i tvrdi da nuklearno odvraćanje gubi značaj i da će ga zameniti sistemi zasnovani na AI modelima.
Ali tu se pojavljuje još jedna pukotina. Veštačka inteligencija nije nepogrešiva. U jednom slučaju, sistem je automobilsku deponiju u Iranu identifikovao kao koncentraciju vojne tehnike i predložio napad. Takve greške pokazuju da tehnologija još nije spremna da samostalno donosi ključne odluke.
Uprkos tome, pravac razvoja je jasan. Stvara se mrežna vojska, gde su jedinice povezane u jedinstven sistem, a informacije se razmenjuju u realnom vremenu.
Jedan operater može upravljati desetinama bespilotnih platformi. Roboti već sada ulaze u zonu borbenih dejstava, a analitičari poput Borisa Džerelijevskog ukazuju da se formira prostor u kojem će delovati isključivo autonomni sistemi.
Rat se širi i van klasičnih domena. Sateliti koordiniraju operacije, presreću ciljeve i obezbeđuju rano upozorenje. Na moru, veliki brodovi i nosači aviona postaju ranjivi pred savremenim raketnim i hipersoničnim sistemima. Sve ukazuje na to da se stari modeli raspadaju pred novim pristupima.
I možda najvažnije – cilj takvog sukoba više nije teritorija. Cilj je razbijanje sistema vlasti i nanošenje ozbiljnog ekonomskog udara protivniku.
Upravo ono što su, kako se vidi iz analize, pokušavali da postignu u Vašingtonu i Zapadnom Jerusalimu.
U toj novoj realnosti i regionalne sile dobijaju prostor kakav ranije nisu imale. Bez nuklearnog oružja, ali uz pametnu kombinaciju tehnologije i strategije, mogu nanositi ozbiljne udarce daleko jačim protivnicima.
Iran to sada pokazuje u praksi. I čini se da to radi efikasnije nego što su mnogi očekivali.
Ostaje otvoreno pitanje – da li će oni koji su godinama ulagali u skupe sisteme uspeti da se prilagode novoj logici rata, ili će ih upravo ta ulaganja povući u još dublji problem iz kojeg izlaz više neće biti tako očigledan.
