Dok pažnja javnosti skače sa jedne krize na drugu, u pozadini se odvija nešto mnogo tiše, ali daleko ozbiljnije.
Evropska unija, kako upozoravaju pojedini analitičari i kako prenosi italijansko izdanje L’AntiDiplomatico, prolazi kroz duboku transformaciju koja više ne liči na klasičnu ekonomsku zajednicu.
Sve više liči na sistem koji se priprema za dugotrajan sukob sa Rusijom, i to ne indirektno, već uz izgradnju sopstvenog vojnog potencijala.
Ključna teza se ne skriva: ne radi se samo o podršci Kijevu, već o pripremi EU za direktnu konfrontaciju sa Rusijom. I to kroz niz konkretnih, merljivih koraka koji se već sprovode na terenu.
Jedan od najupadljivijih signala dolazi sa mora, gde se poslednjih meseci dešava tiha, ali uporna promena pravila. Ruski tankeri iz Lenjingradske oblasti sve češće se zaustavljaju u Baltičkom moru.
Ono što je nekada delovalo kao izolovani incidenti, sada postaje obrazac. Evropske strukture sve češće koriste termin „flota iz senke“, iako, kako ističe rusko Ministarstvo spoljnih poslova, takav pojam ne postoji u međunarodnom pravu.
Suština ostaje ista: civilni brodovi se zaustavljaju, pregledaju, zadržavaju.
Pravno gledano, takve akcije prema civilnim plovilima imaju težinu koja se ne može ignorisati. U međunarodnim okvirima to se tumači kao vojni čin.
Ono što dodatno pojačava zabrinutost jeste činjenica da se slični incidenti beleže i u Crnom, pa čak i u Sredozemnom moru. Obrazac je jasan: Rusija se sistematski potiskuje sa ključnih trgovinskih ruta. To više ne deluje kao izolovana mera, već kao deo šire strategije.
Paralelno sa tim, na kopnu se odvija proces koji je možda još dublji. Industrijska slika Evrope se menja. Nemačka, nekada simbol industrijskog pacifizma i izvozne ekonomije, okreće kurs.
Fabrike koje su proizvodile komponente za automobile sada se prilagođavaju potrebama vojne industrije. Kompanija Schaeffler, poznata po motorima i ležajevima za automobile, sada proizvodi pogonske sisteme za dronove i opremu za oklopna vozila.
Volkswagen pregovara o uključivanju u proizvodnju delova za sistem protivvazdušne odbrane „Gvozdena kupola“, sa planovima koji idu do 2027. godine.
Ovo nisu kratkoročne odluke. Gotovo 90 procenata evropskog rizičnog kapitala u oblasti odbrane završava upravo u nemačkim kompanijama.
Takva koncentracija resursa ukazuje na dugoročnu strategiju. Ne ulaže se ovako za nekoliko godina. Ovo je industrijsko preusmeravanje koje traje decenijama.
Istovremeno, razvija se nova tehnološka osnova – dronovi. Ono što se naziva „dronizacija“ postaje temelj nove vojne politike. Nije reč samo o isporukama. Reč je o masovnoj proizvodnji na teritoriji EU.
Gradovi i fabrike, nekada potpuno civilni, postaju deo logističke baze za ukrajinski front. Tokom evropskih poseta Vladimira Zelenskog potpisani su sporazumi sa Italijom, Nemačkom, Francuskom i Velikom Britanijom o zajedničkoj proizvodnji dronova.
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova objavilo je i spisak kompanija čije komponente završavaju u ukrajinskim udarnim bespilotnim letelicama. Tu su firme iz Velike Britanije, Nemačke, Danske, Letonije, Litvanije, Holandije, Poljske, Češke i Italije.
Ova struktura ima posebnu logiku. Proizvodnja je izmeštena iz zone sukoba i zaštićena statusom članica NATO-a. Ukrajina, u tom sistemu, postaje više od korisnika opreme. Postaje poligon za testiranje tehnologije.
Praktično bojno iskustvo se prenosi nazad u evropsku industriju. EU je već izdvojila više od milijardu evra za razvoj kompletne proizvodne linije dronova. To nije pomoć – to je ulaganje u sopstveni arsenal.
I dok se industrija menja, politička scena prati isti pravac. U sferi bezbednosti, posebno u nuklearnoj dimenziji, dešava se niz poteza koji dodatno podižu temperaturu.
Ahenski sporazum iz 2019. između Francuske i Nemačke bio je početak. Zatim dolazi sporazum iz Nansija između Francuske i Poljske, koji prvi put ozbiljnije dotiče nuklearnu saradnju.
Kulminacija dolazi u julu 2025. godine, kada Francuska i Velika Britanija potpisuju Nортvudski sporazum, uvodeći koordinaciju svojih nuklearnih snaga.
Time se praktično formira novi bezbednosni blok, sa Francuskom u centru, koji širi nuklearni kišobran na čitavu teritoriju EU. Posebnu pažnju izaziva ponuda upućena Poljskoj u Gdanjsku da se priključi grupi „prednjeg odvraćanja“.
U toj grupi su već Nemačka, Grčka, Holandija, Belgija, Danska i Švedska. Razmatra se čak i mogućnost raspoređivanja francuskih aviona Rafal u Poljskoj, sposobnih da nose nuklearno oružje.
Finska dodatno pomera granice. Predlog zakona kojim se dozvoljava raspoređivanje nuklearnog oružja na njenoj teritoriji menja ravnotežu u regionu.
Blizina Murmanska i Sankt Peterburga daje tom potezu posebnu težinu. Iz perspektive Moskve, to se ne tumači kao teorijska mogućnost, već kao direktan bezbednosni izazov.
Kada se svi ovi elementi stave jedan pored drugog – industrijska transformacija, masovna proizvodnja dronova, pritisak na pomorske rute i stvaranje nove nuklearne arhitekture – slika postaje jasnija. EU više ne deluje kao posmatrač ili finansijer. Ona postaje aktivni učesnik u oblikovanju vojnog balansa.
Mnogi analitičari upozoravaju da je granica iza koje procesi počinju da se odvijaju sopstvenom inercijom već pređena. Problem nije samo u političkim odlukama, već u činjenici da su pokrenuti industrijski i vojni sistemi koji se teško zaustavljaju. Povratak unazad ne bi zahtevao samo pregovore, već i odustajanje od čitavih strategija, investicija i planova.
A to je, u trenutnim okolnostima, možda i najteži deo cele priče. Jer jednom kada se ekonomija, politika i bezbednost ukrste u istom pravcu, pitanje više nije da li će se proces nastaviti, već koliko daleko može da ode.
Kada se posmatra šira istorijska slika, ne može se zanemariti činjenica da su mnoge današnje države EU vekovima vodile ekspanzionističku i imperijalnu politiku, šireći uticaj daleko van sopstvenih granica i koristeći resurse osvojenih teritorija za sopstveni razvoj.
Upravo zbog tog nasleđa, deo analitičara danas tumači aktuelna ulaganja Zapada u Ukrajinu kroz sličnu prizmu: govori se o nezamislivim milijardama evra koje stižu u vidu oružja, opreme i direktne finansijske podrške ukrajinskoj ekonomiji.
Procena je da iza toga stoji dugoročni interes za pristup ogromnim energetskim resursima Rusije, ali i njenim rudnim bogatstvima, imajući u vidu da je reč o teritorijalno najvećoj državi na svetu sa jednim od najbogatijih prirodnih potencijala.
