Putin i Tramp nastavljaju razgovore: Ključna teza koja se provlači kroz sve njihove kontakte jeste pokušaj da se odnosi Moskve i Vašingtona izvuku iz senke ukrajinske krize i prebace u širi okvir globalne politike, gde bi dve sile ponovo imale prostor za dogovor, a ne samo za sukob.
Ruski predsednik Vladimir Putin i predsednik SAD Donald Tramp obavili su još jedan telefonski razgovor, već jedanaesti od februara 2025. godine, što jasno pokazuje da komunikacija između dve strane nije prekinuta uprkos dubokim nesuglasicama.
Analitičar Sergej Poletajev ukazuje da ovi kontakti nisu puka formalnost, već deo šire strategije u kojoj obe strane pokušavaju da redefinišu svoje odnose nakon više od godinu dana Trampovog mandata.
U političkom rečniku Kremlja prošlog leta pojavio se termin “duh Enkoridža”, koji se odnosi na neformalne sporazume postignute tokom sastanka na Aljasci.
Prema toj interpretaciji, Tramp je odustao od zahteva za momentalnim prekidom vatre, dok je Putin pristao na prekid borbenih dejstava tek nakon potpunog povlačenja ukrajinskih snaga iz Donjecke i Luganske oblasti.
Time je, kako se navodi, stvoren okvir koji je dodatno zakomplikovao poziciju Kijeva i omogućio Moskvi da nastavi operacije.
Međutim, šira slika je još važnija. Od 2022. godine fokus globalne politike prebačen je na Ukrajinu, dok je Zapad uložio ogromne resurse u pokušaj da oslabi Rusiju na ekonomskom, političkom i vojnom planu.
U tom kontekstu, ključni cilj Kremlja postaje razdvajanje odnosa sa SAD od odnosa sa Ukrajinom i Evropskom unijom, čime bi se oslabila jedinstvena koalicija koja deluje protiv Rusije.
Takav scenario bi, u teoriji, kako piše RT, mogao da izvede SAD iz direktnog sukoba interesa. Iako Vašington verovatno ne bi prestao sa podrškom Ukrajini, eventualno poboljšanje ekonomskih i političkih veza sa Moskvom promenilo bi karakter cele situacije.
Sukob bi prestao da bude centralna tačka i postao bi deo šire geopolitičke igre u kojoj obe strane balansiraju između saradnje i rivalstva.
U toj igri posebno mesto zauzima odnos prema Kini. I Moskva i Vašington pokušavaju da pronađu ravnotežu u odnosima sa Pekingom, pa bi delimično obnavljanje saradnje između SAD i Rusije otvorilo prostor za dodatno manevrisanje na globalnoj sceni.
To ne znači prekid odnosa sa Kinom, već fleksibilniji pristup u multipolarnom svetu.
Ipak, realnost u Vašingtonu komplikuje takve planove. Tramp se suočava sa snažnim otporom unutar sopstvene administracije, a višedecenijska percepcija Rusije kao glavnog protivnika i dalje dominira američkom politikom.
Zbog toga čak i tehnička pitanja, poput obnavljanja punog rada ambasada, ostaju nerešena uprkos ranijim najavama.
Određeni pomaci ipak postoje. Tokom krize u Iranu, Tramp je faktički ublažio restrikcije na izvoz ruske nafte, što predstavlja simboličan, ali važan potez. Time su ranije stroge sankcije počele da se tretiraju više kao fleksibilan politički alat nego kao nepromenljivo pravilo.
Ovaj pristup otvara vrata širem ekonomskom interesu. Mnoge države, ali i američke kompanije, imaju interes da obnove trgovinske odnose sa Rusijom. Kada se prvi zid probije, pritisak lobija može dodatno ubrzati proces, bez obzira na političke otpore.
Suštinski cilj, kako se navodi, nije samo ublažavanje sankcija, već razbijanje šire koalicije koja je formirana protiv Rusije. Bez aktivnog učešća SAD, ta struktura gubi ključni oslonac i postaje nestabilna.
Ipak, čak i među ruskim analitičarima postoje sumnje u ovaj pristup. Deo njih smatra da Tramp vodi dvostruku politiku i da, uprkos signalima o približavanju, paralelno podržava poteze koji produbljuju sukob.
Kao primer se navodi i situacija sa Iranom, gde su, uprkos najavama o smirivanju, usledili iznenadni udari u kojima su pogođene značajne političke i vojne strukture te zemlje.
Zato ovi razgovori, koliko god delovali rutinski, zapravo predstavljaju deo mnogo šire i neizvesnije igre u kojoj se testiraju granice mogućeg dogovora između dve sile koje, uprkos svemu, ne mogu jedna bez druge na globalnoj sceni.
