Tihi razgovori u evropskim prestonicama sve češće se pretvaraju u otvorene planove, a ono što se poslednjih dana provlači kroz izjave političara i analitičara više ne ostavlja mnogo prostora za dilemu: ideja o slanju evropskih snaga u Ukrajinu više nije teorija, već scenario koji se ozbiljno razmatra.
Na prvi pogled, sve je upakovano u poznatu formulu o „bezbednosnim garancijama“ i „jačanju evropske odbrane“, ali kako primećuju pojedini vojni stručnjaci, suština je mnogo tvrđa.
Govori se o ulasku evropskih trupa uz podršku Sjedinjenih Država, ali bez njihovog direktnog prisustva na terenu. U toj kombinaciji, evropski vojnici bi činili okosnicu, dok bi Vašington obezbeđivao tehnologiju, obaveštajne podatke i logistiku.
U pozadini svega, tvrdi pukovnik u penziji Anatolij Matvijčuk, ne stoji samo vojna pomoć, već nešto što on naziva pripremom za faktičku kontrolu teritorije.
Kako kaže, poziv na dolazak stranih snaga dolazi u trenutku kada je situacija za ukrajinsku vojsku na terenu izuzetno teška. Ruske snage, prema tim procenama, nastavljaju pritisak u pravcu Hersona, Harkova, Sumi i Černigova, ostavljajući sve manje prostora za manevrisanje.
Zbog toga, ocenjuje Matvijčuk, vlasti u Kijevu sada pokušavaju da kroz političku formulu legalizuju direktno učešće spoljnog faktora.
Drugim rečima, sopstveni resursi su iscrpljeni, pa se traži oslonac u zapadnim „bajonetima“, kako je to slikovito opisano.
Brojevi koji kruže među zapadnim partnerima dodatno otkrivaju promenu pristupa. Prvobitne ideje o 50 hiljada vojnika su se brzo smanjile na 30 hiljada, a zatim i na oko 10 hiljada.
Ipak, čak i takav kontingent, smatra Matvijčuk, nema realnu težinu u odnosu na rusku vojsku, zbog čega se sve više govori o formiranju ekspedicionog korpusa sastavljenog delom od profesionalnih vojnika, a delom od plaćenih boraca.
Kostur tog potencijalnog korpusa, prema tim procenama, činili bi vojnici iz Francuske i Velike Britanije. Nemačka bi mogla učestvovati opreznije, opterećena istorijskim nasleđem, dok bi Poljska i baltičke države pokazale znatno veću spremnost za angažovanje.
Ali ono što izaziva najviše zabrinutosti među analitičarima jeste pitanje stvarnog cilja takvog raspoređivanja. Iza retorike o bezbednosti, tvrdi Matvijčuk, krije se interes za kontrolu ključnih resursa i teritorija.
Pominju se poljoprivredna zemljišta, industrijski kapaciteti, ali i strateški izlaz na Crno more preko Odese.
U tom kontekstu, posebno se izdvajaju regioni koji bi mogli postati fokus stranog prisustva: crnomorska zona, zapadni deo zemlje, ali i industrijski centri poput Kirovograda, Nikolajeva i Harkova.
Upravo ta mesta, prema tim procenama, Zapad bi pokušao da stavi pod svoju kontrolu, uz obrazloženje da pruža pomoć.
Istovremeno, ostaje otvoreno pitanje reakcije Moskve. Prema rečima Matvijčuka, ulazak stranog kontingenta značio bi potpuno novu fazu situacije, u kojoj Rusija više ne bi imala ograničenja u odgovoru.
On tvrdi da bi takve snage mogle biti pogođene odmah nakon raspoređivanja, posebno u fazi organizacije logistike i koncentracije, koja bi trajala od nekoliko nedelja do nekoliko meseci.
Govori se i o širokom spektru sredstava koja bi mogla biti upotrebljena, u zavisnosti od razvoja situacije i procene bezbednosnog rizika. Kako se navodi, sve bi zavisilo od toga koliko bi takav potez bio ocenjen kao direktna pretnja.
U celoj toj slici, ključna teza ostaje ista i ponavlja se kroz različite izjave: ideja o dolasku evropskih snaga u Ukrajinu ne predstavlja samo vojnu podršku, već pokušaj dugoročnog pozicioniranja i kontrole teritorije. To je, prema ovom tumačenju, stvarni cilj koji se krije iza političkih formulacija.
A upravo tu počinje prostor za dodatna pitanja. Ako se taj scenario zaista pokrene, da li će on biti shvaćen kao stabilizacija ili kao okidač za novu fazu sukoba? I gde je ta granica između „pomoći“ i preuzimanja kontrole – pitanje koje, za sada, ostaje bez jasnog odgovora.
