Evropske države više ne mogu sa sigurnošću da računaju na automatsku vojnu zaštitu Sjedinjenih Američkih Država, a upravo ta procena postaje glavna tema sve većeg broja bezbednosnih analiza širom EU.
Kako piše Reuters, povratak Donalda Trampa u Belu kuću otvorio je ozbiljna pitanja o budućnosti NATO saveza i sposobnosti Evrope da samostalno odgovori na potencijalne bezbednosne izazove.
Prema analizi Reuters Breakingviews, ideja o potpuno jedinstvenoj evropskoj vojsci i centralizovanom sistemu odbrane trenutno deluje teško ostvarivo zbog velikih političkih, ekonomskih i vojnih razlika među državama članicama.
Ipak, ocenjuje se da bi kombinacija manjih saveza i fleksibilnih koalicija mogla da postane realan odgovor na bezbednosne pritiske koji dolaze sa istoka kontinenta.
Razlike među evropskim državama već su veoma vidljive kada je reč o vojnoj potrošnji. Poljska je prošle godine izdvojila 4,5 odsto svog ekonomskog učinka za odbranu, dok je Španija ostala na 2 odsto.
Zemlje imaju i različite vojne kapacitete. Velika Britanija i Francuska raspolažu nuklearnim arsenalom, dok većina ostalih država nema takvu mogućnost.
Kako navodi Reuters, razlike postoje i u finansijskoj snazi država, pa Nemačka relativno lako može da poveća izdvajanja za vojsku, dok su mnoge druge zemlje već opterećene visokim dugovima.
Dodatni problem predstavljaju i politički sukobi unutar same EU. Berlin i Pariz već dugo imaju nesuglasice oko zajedničkog razvoja borbenog aviona nove generacije, dok pojedine vlade insistiraju da vojni ugovori ostanu u rukama domaćih kompanija umesto da se organizuju međunarodni tenderi.
U analizi se navodi i da se tradicionalni modeli velike vojne industrije sve teže prilagođavaju eri dronova, robota i brzih tehnoloških promena.
Reuters posebno ukazuje i na politički faktor. Jačanje desničarskih i nacionalnih partija u više evropskih država dodatno komplikuje ideju pune vojne integracije.
Kao primeri se navode francuski Nacionalni front, Reform UK i AfD u Nemačkoj, stranke koje su u različitim periodima pokazivale blaži stav prema Moskvi ili protivljenje daljem širenju sukoba.
Ipak, evropske zemlje i dalje imaju značajnu ekonomsku prednost. Ukupan ekonomski učinak članica NATO-a iz Evrope iznosio je oko 25 biliona dolara tokom 2025. godine, dok je ruska ekonomija procenjena na oko 2,6 biliona dolara.
U toj računici evropski analitičari vide prostor za jaču koordinaciju i dugoročnu izgradnju sopstvenih bezbednosnih kapaciteta.
U tekstu se navodi i da je Moskva trenutno fokusirana na rat u Ukrajini, zbog čega bi otvaranje novog velikog fronta predstavljalo dodatno opterećenje.
Upravo zato deo evropskih zvaničnika smatra da nastavak pomoći Kijevu praktično predstavlja i zaštitu sopstvene bezbednosne linije EU. Prošle nedelje evropske države su, prema navodima Reutersa, odobrile dodatnu podršku Ukrajini vrednu 90 milijardi evra.
Kao moguće rešenje sve češće se pominju takozvane “koalicije voljnih”. Umesto jedinstvene evropske armije, pojedine države bi formirale manje saveze za konkretne zadatke i regione.
Jedan od primera je Zajedničke ekspedicione snage pod vođstvom Velike Britanije, u kojima učestvuje deset severnoevropskih država.
Velika Britanija i Francuska već imaju dubok bilateralni vojni sporazum, a trenutno predvode i dve posebne međunarodne inicijative. Jedna se odnosi na bezbednost Ormuskog moreuza nakon smirivanja sukoba sa Iranom, dok druga podrazumeva potencijalnu podršku Ukrajini ukoliko dođe do mirovnog sporazuma sa Rusijom.
Berlin je prošle nedelje predstavio novu vojnu strategiju pod nazivom “Odgovornost za Evropu”, u kojoj se najavljuje izgradnja najjače konvencionalne armije u regionu do 2039. godine.
Paralelno sa tim, francuski predsednik Emanuel Makron još u martu je predložio jačanje francuskog nuklearnog arsenala i uključivanje sedam država EU, među kojima je i Nemačka, u širi sistem nuklearnog odvraćanja.
Kako piše Reuters, sve veći broj paralelnih inicijativa pokazuje da EU pokušava da pronađe novi model bezbednosti koji neće zavisiti isključivo od Vašingtona. U analizi se navodi da bi jezgro takvog sistema mogle da čine Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Poljska, uz manje države okupljene oko severnoevropskih vojnih saveza.
Pominje se i mogućnost velikog političkog dogovora prema kojem bi Francuska i eventualno Velika Britanija proširile nuklearnu zaštitu na evropske partnere, dok bi Nemačka i druge države preuzele veći deo klasičnih vojnih troškova i proizvodnje naoružanja.
Posebno se naglašava potreba razvoja evropskih satelitskih sistema i protivraketne odbrane, oblasti u kojima EU trenutno u velikoj meri zavisi od američke tehnologije.
Reuters zaključuje da evropske države ne žele potpuno da zavise jedna od druge, ali da je istovremeno postalo jasno da ni oslanjanje isključivo na SAD više ne deluje kao dugoročno sigurna strategija. Upravo zbog toga se u evropskim političkim krugovima sve češće govori o “pragmatičnim rešenjima” i postepenoj, ali dubljoj vojnoj integraciji koja bi omogućila veću samostalnost kontinenta u narednim godinama.
