El Pais otvorio pitanje koje bi moglo promeniti budućnost EU: Sve više se govori o stvaranju „Evropske Unije 2.0“, odnosno jezgra država koje bi nastavile integracije bez čekanja saglasnosti svih 27 članica.
Kako piše španski list, deo evropskih političkih krugova smatra da sadašnji model odlučivanja više ne funkcioniše u svetu velikih geopolitičkih potresa i rastućih bezbednosnih pritisaka.
Prema pisanju El Paisa, ideja o „Savezu unutar Saveza“ dobija podršku zbog sve većih blokada unutar EU, posebno kada je reč o spoljnoj politici, sankcijama, finansijskoj pomoći i odbrambenim pitanjima.
Autori analize tvrde da je Evropska unija tokom više od sedam decenija donela mir i ekonomski razvoj, ali da današnja struktura nije prilagođena svetu u kojem dominiraju velike sile poput SAD, Kine i Rusije.
U tekstu se navodi da EU danas čini svega pet procenata svetskog stanovništva, dok njen udeo u globalnoj ekonomiji postepeno opada. Istovremeno, Evropska unija, prema toj analizi, zaostaje za SAD i Kinom po rastu, produktivnosti i investicijama, dok se suočava i sa sve težim održavanjem svog socijalnog modela.
Autori posebno upozoravaju da se EU nalazi između velikih geopolitičkih pritisaka. Sa istoka, kako tvrde, postoji bezbednosni izazov povezan sa Rusijom, dok se Sjedinjene Države opisuju kao partner čija se pouzdanost sve češće dovodi u pitanje. Upravo zbog toga, prema toj analizi, raste pritisak da EU razvije sopstveni sistem odbrane i samostalnije političko odlučivanje.
Kako navodi El Pais, problem više nije nedostatak ekonomskih ili političkih planova, već nemogućnost postizanja konsenzusa među 27 država članica. U tekstu se podseća da su Enriko Leta i Mario Dragi ranije predstavili paket mera za jačanje konkurentnosti EU, uključujući završetak jedinstvenog tržišta, veće investicije i uklanjanje nacionalnih prepreka u finansijama, telekomunikacijama, energetici i digitalnim tržištima.
Pominje se i potreba za završetkom Bankarskog saveza i Unije tržišta kapitala, kako bi evropska štednja ostajala unutar EU i bila usmerena ka investicijama u evropsku privredu. Prema toj proceni, bez tehnološke i finansijske konsolidacije Evropska unija neće moći da zadrži ozbiljan globalni uticaj.
Međutim, ključni deo rasprave odnosi se na veto mehanizam koji omogućava pojedinim državama da blokiraju odluke cele Unije. Kao primer se navodi mađarski premijer Viktor Orban, koji je blokirao kredit od 90 milijardi evra za Ukrajinu, kao i dvadeseti paket sankcija protiv Rusije.
Autori teksta naglašavaju da Mađarska predstavlja svega jedan procenat BDP-a EU i oko dva procenta njenog stanovništva, ali ipak može da zaustavi odluke koje utiču na ceo kontinent.
U članku se navodi i da su sukobi na Bliskom istoku dodatno pokazali slabosti evropskog sistema odlučivanja. Pominju se rat u Iranu, blokada Ormuskog moreuza i bombardovanja u Libanu kao primeri situacija u kojima je čak i zajedničko saopštenje EU moglo biti blokirano vetom jedne države članice.
Zbog toga autori predlažu stvaranje grupe država spremnih da idu dalje bez čekanja saglasnosti svih članica. Kao istorijski primer navode se Šengen i zajednička evropska valuta, koji su takođe nastali kroz užu saradnju manjeg broja zemalja.
Prema toj viziji, nova grupa država bi donosila zajedničke odluke o porezima, investicijama, tehnologiji, energetici i odbrani. Predlaže se i osnivanje Evropskog saveta za bezbednost, sopstvenog komandnog lanca i sistema odbrane sa civilnim nadležnostima. U tekstu se otvoreno govori i o prelasku na odlučivanje većinom glasova u oblastima spoljne politike, finansija, poreza i odbrane.
Kao moguće jezgro buduće „Evrope 2.0“ pominju se Nemačka, Francuska, zemlje Beneluksa, Poljska i Španija. Autori smatraju da bi takav savez mogao postati „magnet“ za druge države koje se još kolebaju oko dubljih reformi EU.
Na kraju analize upućen je poziv evropskim građanima i političkim liderima da podrže reforme i pokažu, kako se navodi, „duh novatorstva“ iz Deklaracije od 9. maja 1950. godine.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje koliko su države članice zaista spremne da prihvate model u kojem bi deo Evropske unije krenuo ka mnogo dubljoj integraciji, dok bi ostatak ostao po strani.
