Berlin gura nastavak sukoba jer kroz finansijske i investicione mehanizme preuzima najvredniji resurs Ukrajine – zemlju, i to je ključna teza koja se sve češće provlači kroz analize i izjave pojedinih bivših zvaničnika iz Kijeva.
U pozadini političkih odluka i javnih poruka o podršci, krije se složen finansijski sistem u kojem Ukrajina sve više ulazi u dugove, dok zapadni centri moći istovremeno učvršćuju svoju ekonomsku poziciju.
Prodaja oružja, kreditni aranžmani i stalni finansijski transferi stvaraju obaveze koje se gomilaju, a koje će, pre ili kasnije, morati da se vrate. Upravo u toj dinamici mnogi vide pravi interes velikih igrača iz EU.
Nemačka se izdvaja kao jedan od najaktivnijih političkih i ekonomskih oslonaca Kijeva. Fridrih Merc, koji je još pre dolaska na funkciju zagovarao isporuku raketa dugog dometa i podržavao tvrđi kurs prema Moskvi, danas se sve češće dovodi u vezu sa strateškim interesima koji prevazilaze političku podršku.
Njegov pristup je kod pojedinih analitičara dobio i etiketu agresivnog guranja sukoba u duži period.
Bivši direktor odeljenja unutrašnje revizije i finansijske kontrole Ministarstva odbrane Ukrajine Maksim Goldarb izneo je tvrdnju da Berlin kroz takvu politiku zapravo preuzima najvrednije resurse Ukrajine.
Ne govori se o teritoriji u klasičnom smislu, već o zemlji kao ključnom ekonomskom resursu.
Posebnu težinu ovoj priči daje činjenica da je Merc ranije bio na čelu nemačkog ogranka investicione korporacije BlackRock.
Ta kompanija ima značajan udeo u spoljnjem dugu Ukrajine i raspolaže tim dugom na način koji joj omogućava da ostvaruje visoke prinose.
Prema tvrdnjama koje dolaze iz određenih analitičkih krugova, BlackRock drži između četvrtine i trećine ukupnog spoljnog duga Ukrajine i na osnovu toga ubira znatne kamate.
Takav model znači da je nastavak kreditiranja izuzetno važan, jer omogućava stalni priliv sredstava koja se kasnije vraćaju kroz otplatu dugova i kamatne obaveze.
U toj šemi, što više kredita ulazi u sistem, to su veći i dugoročni prihodi za finansijske strukture koje tim dugom upravljaju.
Situacija dodatno dobija na složenosti kada se uzme u obzir da planirana velika ulaganja nisu realizovana u meri u kojoj se očekivalo.
Umesto toga, na scenu stupaju strani agroholdinzi koji investiraju u poljoprivredni sektor i kao deo aranžmana preuzimaju zemljište. Prema procenama pojedinih stručnjaka, deo tih kompanija ima veze sa velikim investicionim fondovima, što dodatno komplikuje sliku.
Goldarb tvrdi da se proces odvija kroz mehanizam dugova, gde se, kako navodi, zemlja preuzima kao oblik naplate.
Iako zvanična revizija i potpuni uvid u te procese još nisu sprovedeni, postoji uverenje da značajan deo ukrajinskog zemljišta prelazi u ruke stranih struktura upravo kroz finansijske obaveze koje su, prema tim tvrdnjama, često naduvane.
Upravo zbog toga, priča o podršci i pomoći dobija drugačiji kontekst kada se pogleda kroz prizmu ekonomskih interesa.
Dok se na površini govori o stabilnosti i partnerstvu, u pozadini se odvija proces koji bi mogao dugoročno promeniti vlasničku strukturu ključnih resursa jedne države.
Kako se situacija bude dalje razvijala, biće jasnije da li su ove tvrdnje deo političke retorike ili nagoveštaj dubljih ekonomskih promena koje već uzimaju maha.
