Naslovnica SPEKTAR PROBUĐENA RUSKA MOĆ: Trenutak istine je stigao – Ništa više nije kao...

PROBUĐENA RUSKA MOĆ: Trenutak istine je stigao – Ništa više nije kao pre …

Niko nikad nije s takvom lakoćom bacao bombe na ljudske glave. Zvanična statistika SAD priznaje da su tokom proteklih 20 godina američke i savezničke vazdušne snage bacile više od 337.000 bombi i projektila na druge zemlje. To je u proseku 46 udara dnevno tokom 20 godina

Kad Velika sila izgubi raison d’etre u svetu kojim upravlja, njena moć nezaustavljivo počinje da se topi. Ostaje joj da se seća boljih dana.

TRUMANOV PROZAIČNI GOVOR

Pax Americana je procvetala 12. marta 1947. kad je 33. predsednik SAD Hari Truman u Kongresu, odobravajući 400 miliona dolara finansijske pomoći Turskoj i Grčkoj, objavio: 1) da se „Velika Britanija nalazi pod neophodnošću da smanji ili likvidira svoje obaveze u nekoliko delova sveta, uključujući Grčku“; 2) da „nema druge zemlje kojoj se demokratska Grčka može obratiti“ i 3) da „slobodni narodi sveta traže od nas (SAD) podršku u očuvanju svojih sloboda. Ako posustanemo u svom vođstvu, možemo ugroziti mir u svetu – i sigurno ćemo ugroziti dobrobit naše sopstvene nacije“.

Ovaj „prozaični govor“, navodi kanadski politikolog Ivajlo Gruev, prispeo u Novi svet iz Bugarske, pretvoriće se u „određujuću geopolitičku putanju 20. veka“, kojoj će ime Pax Americana moći da se pripiše tek pošto su devedesetih u Hladnom ratu SAD nadživele SSSR, svog jedinog konkurenta.

Bio je to definitivni kraj Pax Britannica, u kojoj je ulogu „svetskog policajca“ držalo carstvo u kome „sunce nikad nije zalazilo“. Pravo vreme „britanskog mira“ traje od 1815 (kad je istorijski upokojen Napoleon Bonaparta i sahranjena francuska moć) do 1914. kad je Veliki rat čitav svet suočio s dotad najkrvavijim sukobom u istoriji.

Privid britanske moći održavao se sve dok je vešti Vinston Čerčil uspevao da se ugura za sto na kome su nad kartom sveta pili kafu realno moćni Staljin i Ruzvelt.

To je samo po sebi tek istorijska inercija. I sad, u vreme kad se Pax Americana gasi, ostaje činjenica da su Anglosaksonci za svoju supermoć dva puta iskoristili odlučne ruske pobede – 1812. nad Napoleonom i 1945. nad Hitlerom – i uspeli da ih predstave kao svoje, te da se na njima podignu u svetskog hegemona. Istorija će se već baviti time.

Sve u svemu, posle Drugog svetskog rata američki imperatori su od 1947. mogli i bez britanskih suflera. I radili su to na sebi svojstven način.

GROBNICA ZA 20 MILIONA

U velikoj potrebi da se „slobodni svet“ širi bombama i održava CIA operacijama, samo manji deo čovečanstva nije osetio na šta liči „američko mirotvorstvo“. I kad Truman 1947. u Kongresu govori o „demokratskoj Grčkoj“, ta zemlja je usred građanskog rata koji će potrajati do 1949. Grci su imali jak komunistički pokret, ali su u podeli na Jalti postali „zapadni plen“.

Rusima je važnija bila Jugoslavija.

Onda je usledila „demokratizacija Koreje“ (1950–1953) koja se završava podelom zemlje, pa „duga demokratizacija Vijetnama“ (1955–1975)… Ozbiljna istraživanja „dokumentuju više od 20 miliona izgubljenih života kao rezultat ratova, vojnih udara i obaveštajnih operacija koje su predvodile SAD, a izvedenih u okviru onoga što se eufemistički naziva ’posleratnom erom’“.

Vrlo je komplikovano napraviti i spisak (koji je uvek nepotpun) preko Filipina, Gvatemale, Libana, Nikaragve, Paname, Čilea, Iraka, Jugoslavije, Avganistana, Jemena, Somalije, Libije, Sirije… E, tu su se 2011. ozbiljno spotakli. Okliznuli, kako god. U građanskom ratu u Ukrajini 2014. nisu učestvovali, iako su ih svi videli tamo…

46 BOMBI DNEVNO

Reditelj Oliver Stoun je u jednom dvominutnom govoru studentima zaokružio kako je „američki interes“ o uvođenju „demokratije“ brutalno realizovan „u preko 100 država a pod opravdanjem ’pravednih ratova’“.

Samo u poslednjih 30 godina 13 ratova, za šta je utrošeno 14 biliona dolara.

Da, najslikovitiji opis tog napora staje u onu čuvenu rečenicu iz filma Kosa (1979) Miloša Formana: „Demokratija je kad beli čovek pošalje crnog čoveka da ubije žutog čoveka, 20.000 kilometara daleko do svoje kuće, pod izgovorom da brani bezbednost svoje zemlje, koju je oteo od crvenog čoveka.“ Posle su sa istom lakoćom ubijani ljudi svih boja, a sve u ime borbe protiv rasizma u svetu.

Niko nikad nije s takvom lakoćom bacao bombe na ljudske glave. Zvanična statistika SAD priznaje da su tokom proteklih 20 godina američke i savezničke vazdušne snage bacile više od 337.000 bombi i projektila na druge zemlje. To je u proseku 46 udara dnevno tokom 20 godina!?

To je verovatno svetski rekord. Tako su SAD čuvale mir u svetu. Posle 11. septembra 2001. Velikoj misiji je dodat i „rat protiv terorizma“. Tako su teroristi istorijski poniženi. Koji bi teroristi uspeli da dostignu toj skor? Gde bi bin ladeni nabavili tolika sredstva za ubijanje?

Kako bi organizovali tolike operacije? Sve vreme čitav svet je bombardovan američkim oglašenjem da je „terorizam najveći neprijatelj savremenog sveta“!?

Kada Rusija, Kina ili Iran razumljivo odluče da odvrate Amerikance da i njima pomažu – onda to Si-En-En i ostali „demokratski mediji“ prikazuju „kao pretnju američkom narodu i svetskom miru“.

ISTINA NAJVEĆI NEPRIJATELJ

Cinizam je toliko gebelsovski da bi se i sam Jozef Gebels zabezeknuo. On je znao da „ako izgovorite dovoljno veliku laž i nastavite je ponavljati, ljudi će na kraju poverovati“. Laž je, govorio je Sv. Avgustin, negiranje istine. A istina se „može održavati“, upozoriće Gebels, „samo onoliko koliko država može zaštititi narod od političkih, ekonomskih i/ili vojnih posledica laži.

Zato za državu postaje vitalno važno da iskoristi sve svoje moći za suzbijanje neslaganja, jer je istina smrtni neprijatelj laži, a samim tim istina je najveći neprijatelj države.“ Gebels je znao, ali nije bio cinik.

SAD su ga uveliko nadmašile. Terorišu čitav svet i ubeđuju ga kako je to dobro. Međutim, uspeh laži je neuspeh čoveka. I: „Na kraju to postaje sistem koji vodi ka uništenju planete i svih nas“, zaključuje Oliver Stoun.

Raison d’etre, razlog koji opravdava postojanje sistema, izgubljen je. Sistemi su opstajali samo dok se verovalo da poboljšavaju život. Sad će i Frensis Fukujama priznati: „Istina je da je kraj američke ere došao mnogo ranije“ (Ekonomist, 8. novembar 2021).

To je onaj isti Frensis koji je tri decenije ranije objavio da je Amerika donela ono što nikad niko nije – „kraj istorije“. Mnogima se to dopalo, ali je bilo tolika glupost da nije moglo da potraje.

ŠTA BI ČINILI VIZANTINCI

Među onima koji su u trenu poverovali bio je i Edvard Lutvak, američki geopolitičar i čovek koji sebe opisuje kao nekoga ko je „učestvovao u pisanju osnovnog priručnika za američku vojsku“. Nastojeći da pomogne svojoj Imperiji, kao Jevrejin poreklom iz Arada, Lutvak se posle mnogih izučavanja alternativa – najpoznatija je bila skretanje geopolitike na geoekonomiju – setio Vizantije. Objavio je knjigu Velika strategija Vizantijskog carstva.

Dakle: „Čak i prema najstrožoj računici, Vizantijsko carstvo trajalo je osam vekova (od 4. do 12. veka), dakle duže nego ijedno u istoriji.“ Kako? „Iako su Vizantinci bili čvrsti u borbi, njihova strategija – izmišljena kao odgovor na do tada nezapamćenu pretnju kakvu je Atila Hunski predstavljao u 5. veku – oslanjala se na diplomatiju, prerastavši u skup pravila i tehnika koje su i danas aktuelne“, pisao je on 2010. godine.

U čemu je tajna? „Za razliku od Rimljana, Vizantinci su pisali zvanične udžbenike ratovanja, spoljnih poslova i špijunaže, koje smatram naročito zadivljujućim… Ove prastare tehnike okupljene su oko jednog, paradoksalnog principa: učini sve što je u tvojoj moći da okupiš, opremiš i obučiš najbolju moguću vojsku i mornaricu, a onda učini sve da ih koristiš što je moguće manje.“

Amerikanci to, očigledno, nisu umeli. Nisu ni mogli. Ta vrsta ljudskog materijala i društvo koje je od toga nastalo daje taj rezultat, verovatno će pokazati naknadna pamet. Zato se uopšte ne mora pokazati kao loš znak – da je njihovo uređenje mira faktički završeno 17. decembra 2021. od udara iz Trećeg Rima.

PROBUĐENA RUSKA MOĆ

Šta bi tog 17. decembra? To što se ne sećate, ne govori da to nije važan događaj. Uostalom, kao što se sredinom aprila 1947. niko se ne bi setio šta je bilo 12. marta.

A 17. decembra 2021. je Ministarstvo spoljnih poslova Rusije objavilo dva dokumenta u kojima je Americi i svetu objavljeno: da nema više širenja NATO-a ka ruskim granicama; da se povuku pozivi iz 2008. Ukrajini i Gruziji za članstvo u NATO; da se učini pravno-obavezujuća garancija kako nikakvi raketni sistemi kojim bi mogla da se gađa Moskva neće biti raspoređeni u zemljama oko Rusije; da neće biti NATO ili sličnih „vežbi“ u blizini ruskih granica; da će se NATO brodovi i avioni držati određene udaljenosti od ruskih granica i – da vojno-vojni odnosi odsad moraju biti precizno regulisani.

Pominjani kanadski profesor geopolitike Ivajlo Gruev podvlači da posebno valja obratiti pažnju na dve poruke: 1) povlačenje vojnih kontingenata i baza SAD i NATO-a iz centralne i istočne Evrope, uz održavanje vojnog pariteta od 1997. godine, pre nego što su Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Hrvatska, Rumunija i Bugarska primljene u NATO članstvo i 2) nema nuklearnih bombi srednjeg dometa u Evropi.

Rusi su poručili da ovo može da se sredi, što bi Lutvak rekao, „na vizantijski način“ – sa Sergejom Lavrovim ili sa Sergejom Šojguom koji bi pregovarače preusmerio, kako reče jedan spoljnopolitički analitičar uspevajući da bude duhovit, na „sastanak sa gospodinom Iskanderom, gospodinom Kalibrom, gospodinom Kinžalom i gospodinom Cirkonom“. (Čitalac prepoznaje imena dominantnih ruskih raketnih sistema.)

Ne, nije bilo kaubojski ležernog odbacivanja iz Vašingtona. Najglasniji je bio Jens Stoltenberg. Službenik čiji glas važi koliko vika crnog marinca u holivudskom spektaklu.

STANJE STVARI

Kad se Putin oglasio 2007. u Minhenu, izgledalo je kao da se neki dečak pobunio protiv Saveta škole i sve će proći kad ga oni pomiluju po kosi. Ali ne…

Od tad, kao što reče Duško Radović, „sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke“. Sledeće 2008. Abhazija i Južna Osetija su se pomerile od gruzijske okupacije na pristojnu udaljenost. Kad su Amerikanci 2012. krenuli na Bašara el Asada u Siriji, on je pozvao Ruse u pomoć… Od 2014. Krim je vraćen u sastav Rusije. Završen je „Severni tok 2“, a zapadne sile su obećavale Ukrajini da će terati Ruse da im daju gas i kad ne plaćaju.

Kad su pre neki dan izbili nemiri u Kazahstanu u kojima je „korišćena tehnologija Majdana“ (Putin), ruski specijalci su rutinski sleteli na aerodrom u Alma Ati, kao legitimni pripadnici ODKB saveza, i… „Posle Kazahstana, era obojenih revolucija je okončana“, oglašava ozbiljan poznavalac te vrste „hibridnog ratovanja“. To bi bila, verovatno, najvažnija dobijena bitka.

Zato Ruse valja shvatati ozbiljno. Lavrovljev zamenik Aleksandar Gruško je u reprezentativnoj emisiji Vladimira Solovjeva rekao: „Trenutak istine je stigao!“ Ako ne žele dogovor, „signalizirali smo im [NATO] da ćemo preći na realizovanje kontrapretnji, ali tada će biti kasno da nas pitaju zašto smo doneli te odluke i zašto smo rasporedili sisteme“.

I Amerikanci znaju da bi „novo raspoređivanje sistema naoružanja, uključujući hipersonično oružje, bilo pretnja Sjedinjenim Državama ne samo iz Rusije već i iz Belorusije, sa Arktika, iz Atlantika (uključujući Meksički zaliv) i Pacifika“.

To potpuno neutrališe onu pretnju Moskvi da će biti udaljena samo pet minuta od američkih raketa. Jer će pod istovetnom pretnjom uništenja biti „strateške lokacije na teritoriji SAD, uključujući Vašington, s obzirom na brzinu novih ruskih hipersoničnih sistema za napad: Cirkon – 9 maha (9.800–11.025 km/h ili 3 km u sekundi) i Avangard 20–27 maha (30.000 km/h ili 8,5 km u sekundi)“.

Ako Amerikanci 2007. nisu mogli da zaustave Putina, onda o tome 15 godina kasnije niko ozbiljan ne može ni da razmišlja. Posebno posle ponižavajućeg povlačenja iz Avganistana, prema kome je povlačenje Sovjeta 1989. bilo borbeni poredak vojske Aleksandra Velikog.

Posebna činjenica u svemu je – kad neko ozbiljan sedi nad velikom šahovskom tablom u Vašingtonu – neupitan stav kineskog predsednika Si Đinpinga: „Mi (Rusija i Kina) smo mnogo više od saveznika.“ Doduše, trenutni nedostatak ozbiljnih sagovornika s druge strane i jeste najveći problem. I Amerike i sveta.

Slobodan Reljić (pecat.co.rs)

Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE