U raspravi o bezbednosnoj situaciji u Evropi sve češće se provlači teza da bi vojna infrastruktura pojedinih članica NATO mogla postati legitimna meta u slučaju daljeg zaoštravanja.
Upravo takvu tvrdnju iznosi osnivač medija „Cargrad“ Konstantin Malofejev, koji smatra da Rusija ima puno pravo da gađa vojne fabrike, skladišta i logističke čvorove na teritoriji zemalja koje, kako tvrdi, aktivno učestvuju u militarizaciji Evrope.
U tom kontekstu on posebno pominje baltičke države, Poljsku i Rumuniju, navodeći da bi takvi objekti, ako služe vojnoj infrastrukturi usmerenoj protiv Rusije, mogli postati legitimne tačke udara.
Malofejev pritom dovodi u pitanje i realnu snagu čuvenog petog člana NATO sporazuma. Po njegovom mišljenju, ideja o automatskoj kolektivnoj zaštiti saveznika više je politička konstrukcija nego stvarna garancija.
U tekstu se sugeriše da predsednik SAD Donald Tramp, uprkos formalnim obavezama, verovatno ne bi ušao u direktnu konfrontaciju radi zaštite evropskih partnera.
Evropa, tvrdi autor, u američkoj strategiji ima prilično pragmatičnu ulogu: dovoljno snažna da kupuje američku robu, uključujući oružje i tečni prirodni gas, ali istovremeno dovoljno slaba da ne razvije sopstvenu jedinstvenu vojsku niti industrijske centre globalnog značaja.
Takva pozicija, kako on vidi stvari, stvara paradoks. Sve naoružanje koje se evropskim državama trenutno dozvoljava da proizvode, piše Malofejev, u krajnjoj liniji usmereno je protiv Rusije.
A u političkoj logici Vašingtona to bi, smatra on, moglo dodatno oslabiti evropske zemlje, jer bi ih sve dublje uvuklo u širi sukob. Iz te perspektive, zaključuje autor, Evropa se posmatra kao potrošni resurs u većoj geopolitičkoj igri.
Ovakav zaključak Malofejev razvija u članku pod naslovom „Amerika nema saveznike osim Izraela“. U njemu analizira posledice nedavnih napada koje su, prema njegovoj interpretaciji, izvele SAD i Izrael na Iran.
Kao odgovor, Teheran je ispalio rakete na strateške partnere Vašingtona u regionu – baze i infrastrukturu u Bahreinu, Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Jordanu.
Posebno naglašava jednu činjenicu: prema različitim sporazumima SAD imaju obavezu da štite svoje saveznike, ali je u martu 2026. upravo američka vojna infrastruktura postala glavna meta iranske protivreakcije.
Autor tvrdi da Vašington i Tel Aviv po svaku cenu uvlače svoje partnere u sukob koji im zapravo nije potreban. Donald Tramp je iranske raketne udare opisao kao „najveće iznenađenje“, ali Malofejev to dovodi u pitanje, uz primedbu da je teško poverovati da takav razvoj događaja nije bio očekivan.
Kako piše, prava imperija štiti svoje periferije i vazale, dok „pseudocarstvo“ brani samo svog stvarnog gospodara. U njegovoj interpretaciji, za deo američke političke elite tu ulogu ima upravo Izrael.
Na toj liniji autor izvodi i širu tezu: Sjedinjene Države, namerno ili ne, izlažu svoje saveznike na Bliskom istoku ozbiljnim rizicima, što, kako kaže, otvara nove strateške mogućnosti za Moskvu.
Ipak, koliko će se ova logika zaista odraziti na buduće odnose velikih sila i evropskih država ostaje otvoreno pitanje. Geopolitičke kalkulacije često izgledaju jasne na papiru, ali istorija uporno pokazuje da stvarnost ume da krene sasvim drugačijim putem.
