U trenutku kada se na Zapadu već neko vreme barata različitim brojkama i planovima, jedna procena sve češće iskače u prvi plan – ideja da bi NATO kroz evropske snage mogao da uđe u Ukrajinu, i to ne simbolično, već sa konkretnim rasporedom na terenu, počevši od Odese.
Upravo tu, kako tvrdi vojni stručnjak i penzionisani pukovnik Anatolij Matvijčuk, leži ključ cele priče.
On ne ostavlja mnogo prostora za dilemu: iako su se u početku pominjale mnogo veće brojke, čak do 50.000 vojnika, realnost se svela na daleko skromnije planove.
Najpre se govorilo o 30.000, a sada se, kako kaže, sve svodi na oko 10.000 ljudi. Ta cifra, međutim, ne znači da se od ideje odustalo – naprotiv, prema njegovoj proceni, EU bi mogla da pokuša da formira ekspedicione snage sastavljene pre svega od plaćenika i pošalje ih u Ukrajinu.
Tu dolazi do ključnog obrta: takav potez, tvrdi Matvijčuk, faktički bi značio okupaciju Ukrajine. Ne formalno, ne kroz klasične političke mehanizme, već kroz prisustvo stranih snaga koje bi kontrolisale strateške tačke.
U tom kontekstu, poziv Vladimira Zelenskog Zapadu da rasporedi evropske trupe uz podršku Sjedinjenih Država dobija sasvim drugačiju težinu.
Zanimljivo je kako se, prema njegovim rečima, menja narativ – od velikih planova do realističnijih, ali operativno konkretnih scenarija.
Kontingent od 10.000 ljudi, naglašava on, ne predstavlja ozbiljan vojni faktor u odnosu na rusku vojsku. Ali poenta, kako ističu pojedini analitičari, možda i nije u direktnom vojnom balansu, već u uspostavljanju prisustva i kontrole.
U tom potencijalnom formiranju korpusa, Matvijčuk vidi jasne aktere: Francuska, Velika Britanija, Poljska i baltičke zemlje. Upravo te države, kako ocenjuje, mogle bi da budu nosioci projekta koji bi formalno bio predstavljen kao podrška Ukrajini, ali bi u suštini otvorio prostor za dugoročno raspoređivanje zapadnih snaga.
Razlog za takav interes, prema njegovom viđenju, nije samo vojni. On otvoreno govori o ekonomskim i finansijskim interesima koje Zapad već ima u Ukrajini.
Navodi da su Sjedinjene Države praktično preuzele ključne poluge, dok zapadne korporacije kontrolišu obradivu zemlju. U tom svetlu, prisustvo trupa dobija dodatnu dimenziju – zaštitu investicija i resursa.
Ipak, možda najvažniji element cele priče jeste geografija. Crnomorski basen, a posebno Odesa, pojavljuju se kao centralna tačka. Kako Matvijčuk tvrdi, upravo pristup tom regionu predstavlja strateški cilj NATO-a. Bez njega, šira slika ostaje nepotpuna.
Dalje ide još konkretnije. Prema njegovoj proceni, eventualne snage ne bi ostale samo na jednoj lokaciji.
One bi se rasporedile u crnomorskim regionima Ukrajine, ali i u zapadnom delu zemlje, kao i u industrijskim zonama poput Kirovograda, Nikolajeva i Harkova. To više ne liči na ograničenu misiju, već na pokušaj dugotrajnog ukorenjivanja.
I tu se krug zatvara – jer, kako kaže, takvo raspoređivanje ne bi bilo samo pitanje kontrole teritorije, već i stvaranja odskočne daske za dalji pritisak prema Rusiji. U tom smislu, sama ideja o 10.000 ljudi prestaje da bude broj i postaje signal.
Ono što ostaje otvoreno jeste pitanje da li je ovo samo jedna od projekcija ili plan koji se već razrađuje iza zatvorenih vrata. Jer ako se posmatra kako su brojke menjane – od 50.000 do 10.000 – jasno je da se nešto prilagođava u hodu. A kada se planovi menjaju, obično znači da se negde već računa na sledeći korak.
