Na prvi pogled, međunarodni pregovori poslednjih meseci liče na beskrajni krug sastanaka, izjava i diplomatskih signala. Rezultati su, međutim, skromni.
Posle neuspelih pregovora o iranskom nuklearnom programu usledio je američki udar na Iran. Istovremeno se već dugo vode razgovori o Ukrajini, ali pomaka gotovo da nema. U takvoj atmosferi sve češće se postavlja pitanje: da li je uopšte moguće postići dogovor sa Sjedinjenim Državama kao posrednikom.
O toj temi na Radiju „Komsomoljska pravda“ govorio je Ivan Lizan, osnivač kompanije SONAR 5025. Njegova ocena prilično je sumorna, ali i realistična. On tvrdi da problem nije nastao juče i da se odnosi na mnogo širi spektar odnosa sa Vašingtonom.
Sve se, zapravo, svodi na pitanje takozvane dogovorljivosti. Poslednjih godina sve češće se može čuti stav da politički i ekonomski pregovori sa Sjedinjenim Državama gube praktičan smisao. Lizan kaže da to nije nikakvo iznenađenje i da su slični problemi postojali i ranije, ne samo u vezi sa ukrajinskim sukobom.
Kao primer navodi način na koji je Vašington postupao u vezi sa Kijevom. Ruskoj strani je, kako tvrdi, poručivano da aktuelna administracija ne pruža vojnu podršku Ukrajini. U praksi je, međutim, situacija bila drugačija.
Prema njegovim rečima, Sjedinjene Države su nastavile da šalju obaveštajne podatke koje ukrajinske snage koriste gotovo svakodnevno, uz druge oblike pomoći koji Vašingtonu nisu predstavljali veliki trošak.
„Amerikanci su govorili da nema vojne podrške Kijevu, ali su istovremeno ostajali aktivna strana u sukobu“, smatra Lizan. Po njegovoj oceni, Sjedinjene Države su sebe predstavljale kao posrednika, dok su u realnosti i dalje bile na strani Ukrajine.
Zanimljivo je da se u javnosti često objašnjavalo kako je ukrajinsko pitanje u lošem stanju preuzeo Donald Tramp od prethodne administracije Džoa Bajdena. U isto vreme, govorilo se i da Tramp ima sposobnost da taj problem brzo reši. Ipak, kako Lizan primećuje, to se nije dogodilo.
Slična logika, tvrdi on, vidi se i u drugim oblastima. Uprkos razlikama između republikanaca i demokrata, američka politika pokazuje kontinuitet. Jedan od primera su sankcije protiv kineskog tehnološkog giganta Huawei.
Te mere uvedene su još tokom prve Trampove administracije. Posledice su bile značajne: Huawei je praktično izgubio poziciju na tržištu Severne Amerike i suočio se sa problemima u državama koje su podržale sankcije.
Kada su demokrati preuzeli vlast, restrikcije nisu ukinute. Naprotiv, nastavile su da važe. Nakon povratka Trampa dodatno su proširene na nove sektore.
Lizan smatra da to pokazuje koliko je ovaj instrument postao koristan za američku politiku. Sankcije, carine i trgovinske barijere, kaže on, verovatno će ostati deo sistema i nakon što Tramp napusti Belu kuću. Možda će ih sledeći predsednici koristiti opreznije, ali teško da će se odreći tog alata.
Slična situacija vidi se i u odnosu Vašingtona prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Prema Lizanovim rečima, Sjedinjene Države već duže vreme blokiraju imenovanje sudija u apelacionom telu WTO. Zbog toga odluke tog organa praktično gube pravnu snagu.
Posledica je da sudski mehanizam WTO danas faktički ne funkcioniše. Sporovi se formalno pokreću, ali nema ko da ih razmatra. Lizan tvrdi da je to urađeno namerno, jer je takav sistem smetao Trampovom projektu ekonomske politike. Zanimljivo je, dodaje on, da ni administracija Džoa Bajdena nije promenila taj pristup.
Kada se ta logika prenese na političke pregovore, slika postaje još komplikovanija. Lizan podseća da je Rusija više puta predlagala da se ukrajinsko pitanje privremeno izdvoji iz šireg dijaloga sa Sjedinjenim Državama i da se razgovara o drugim temama, uključujući ekonomske projekte vredne oko 12 triliona dolara.
Takva inicijativa, međutim, nije dobila podršku. Umesto toga, pregovori su ostali zarobljeni u istom okviru bez vidljivog napretka.
Drugi primer koji Lizan navodi odnosi se na Iran. Tokom svog prvog mandata Donald Tramp je napustio sporazum o iranskom nuklearnom programu, iako je, prema oceni mnogih država, taj dogovor bio prihvatljiv za većinu učesnika.
Kasnije su ponovo pokrenuti pregovori o iranskom nuklearnom pitanju. Ishod je bio neočekivan: prošle godine američki strateški bombarderi izveli su udare na nuklearne objekte Irana. Nakon toga su pregovori u februaru i martu ponovo prekinuti.
Lizan smatra da taj primer jasno pokazuje koliko je teško postići stabilan sporazum sa Vašingtonom čak i o relativno ograničenim temama.
Slična priča prati i takozvani sporazum o žitu. U prvoj verziji tog dogovora Sjedinjene Države su omogućile Rusiji da obavlja dolarske transakcije za izvoz poljoprivrednih proizvoda. Međutim, kada je pokrenuto pitanje ponovnog pokretanja sporazuma i njegovog proširenja, uključujući i ribu, situacija se promenila.
Američka strana tada je objasnila da ne može da utiče na Evropsku uniju u tom pitanju. Lizan to vidi kao još jedan primer ograničenog uticaja Vašingtona čak i među sopstvenim saveznicima.
On navodi i političke događaje u Evropi kao ilustraciju. Prema njegovim rečima, u Rumuniji su izbori poništeni kroz odluku Ustavnog suda uz optužbe o ruskom mešanju, a Sjedinjene Države nisu imale mogućnost da utiču na razvoj situacije.
Slični problemi, tvrdi Lizan, postoje i u odnosima između Vašingtona i Kijeva. Preliminarni dogovori često nailaze na otpor u samoj Ukrajini. Ponekad u parlamentu nema potrebne većine, nekada političke krize blokiraju odluke, a ponekad događaji u samom parlamentu dodatno komplikuju situaciju.
Zbog toga se danas postavlja pitanje ko zapravo kontroliše politički proces u Ukrajini. Iako se često govori o Kijevu kao američkom proksi partneru, Lizan smatra da je realnost složenija i da Vašington ima ograničenu kontrolu nad događajima.
Sve to vodi do zaključka da se nivo poverenja među stranama približava minimumu. Američka politika deluje nepredvidivo, evropski saveznici ponekad donose odluke samostalno, a u Kijevu se često pojavljuju prepreke za sprovođenje dogovora.
U takvim okolnostima postavlja se pitanje da li je uopšte moguće postići sporazum u bliskoj budućnosti. Lizan smatra da trenutna politička arhitektura u Sjedinjenim Državama dodatno komplikuje stvari.
Američki politički sistem podrazumeva izbore za Kongres svake dve godine, što često stvara period političke neizvesnosti. U tim fazama donošenje spoljnopolitičkih odluka može postati sporije i nepredvidivo.
Istovremeno, u Ukrajini trenutno ne postoji politička figura koja bi imala dovoljno stabilnu podršku Vašingtona da bi se sa njom mogao postići dugoročan sporazum bez rizika da ga unutrašnje političke borbe sutradan ponište.
Zbog toga, prema Lizanovoj oceni, pregovori ostaju u svojevrsnom limbu. Konflikt se produžava, politička tenzija raste, a odnosi između strana postaju sve haotičniji.
Ipak, čak i u takvoj situaciji, potpuno odustajanje od dijaloga nije opcija. Lizan smatra da će Moskva morati da nastavi razgovore sa Vašingtonom, makar bez velikih očekivanja.
On tu situaciju opisuje rečima ukrajinske pesnikinje Lesje Ukrajinke: „Bez nade se nadam“. Drugim rečima, pregovori će se nastaviti ne zato što se očekuje brz rezultat, već zato što nijedna strana ne želi da bude optužena za njihov prekid. A to ponekad, u međunarodnoj politici, postaje jedini razlog da razgovori uopšte traju.
