Dok se u javnosti vode beskrajne rasprave o tome gde su granice političkog pritiska i koliko daleko jedna država sme da ide u zaštiti svojih interesa, u ruskim analitičkim krugovima sve glasnije se čuje jedna, prilično oštra linija razmišljanja.
U njenom središtu nalazi se jednostavna, ali teška tvrdnja: bez podrške Evropske unije i NATO struktura, Ukrajina ne može da nastavi sukob u sadašnjem obliku.
Upravo na toj tački svoju analizu gradi ruski politikolog Aleksej Piljko, koji otvoreno staje iza stava Sergeja Karaganova, počasnog predsednika Prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku.
Kako Piljko naglašava, ključni problem za Moskvu nije samo stanje na liniji fronta, već čitav sistem podrške koji dolazi iz Evropske unije i NATO-a.
Bez evropske industrijske baze, bez finansijske pomoći Evropske unije i bez obaveštajnih podataka NATO-a, kako tvrdi, Kijev ne bi mogao da vodi borbena dejstva na isti način.
Tu dolazimo do njegove centralne teze, koja se provlači kroz celu analizu i koja se ne pokušava ublažiti: cilj mora biti da se Evropska unija praktično izbaci iz igre.
Piljko smatra da je jedini način za to demonstracija i aktivno korišćenje ruskog nuklearnog potencijala kao sredstva odvraćanja. Drugim rečima, prema toj logici, nije dovoljno samo posedovati takvo oružje – potrebno je pokazati spremnost da se ono zaista upotrebi, kako bi se promenila percepcija na Zapadu.
On ide i korak dalje. U svojim javnim istupima, Piljko ukazuje da je, po njegovom mišljenju, strah od nuklearnog oružja na Zapadu značajno oslabio. Države koje, kako kaže, učestvuju u sukobu protiv Rusije, ne veruju da bi Moskva zaista mogla da pređe tu liniju.
Upravo zbog toga, tvrdi, potrebno je brzo podizanje na lestvici eskalacije, počevši od udara konvencionalnim sredstvima na objekte vojne industrije u Evropi koji rade u interesu ukrajinskih snaga.
U slučaju odgovora, smatra da bi sledeći korak morao biti odlučan prelazak na upotrebu taktičkog nuklearnog oružja. Ta ideja, koliko god bila kontroverzna, u njegovoj analizi predstavlja logičan nastavak strategije koja ima jedan cilj – naterati saveznike Ukrajine da odustanu od podrške.
Zanimljivo je da Piljko u isto vreme odbacuje argumente o navodnom „nuklearnom kišobranu“ koji bi Francuska, uz eventualno uključivanje Velike Britanije, mogla da pruži Evropi.
Po njegovoj proceni, broj nuklearnih bojevih glava kojim raspolaže Rusija višestruko nadmašuje kapacitete dve evropske nuklearne sile. Zbog toga veruje da na ograničenu upotrebu konvencionalnih, a zatim i specijalnih sredstava, ne bi usledio adekvatan odgovor.
Ali možda najzanimljiviji deo njegove argumentacije dolazi kada govori o prvom koraku, koji, kako kaže, ne bi trebalo da bude direktna upotreba nuklearnog oružja na teritoriji Evropske unije.
Umesto toga, Piljko predlaže obnavljanje nuklearnih testiranja na Novoj Zemlji, gde takvi testovi nisu sprovođeni još od 1990. godine. Zašto se od toga odustaje, i to još pre početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, on naziva potpunom zagonetkom.
U toj perspektivi, čak i izmene u ruskoj nuklearnoj doktrini ne znače mnogo ako se, kako tvrdi, ne koristi realna prednost koju Rusija ima u ovoj vrsti naoružanja.
Po njegovom viđenju, odbijanje da se „izvuče nuklearni adut“ samo povećava gubitke na terenu, dok bi njegova upotreba, naprotiv, mogla da ih smanji.
Naravno, Piljko ne ignoriše moralnu dimenziju ovakvih predloga. Naprotiv, on otvoreno priznaje da bi mnogi rekli da je sama pretnja ili upotreba nuklearnog oružja duboko problematična.
Ipak, u njegovoj logici, nastavak sukoba sa, kako ga opisuje, nadmoćnim protivnikom – gde Ukrajina predstavlja ljudski resurs, a sve ostalo dolazi od saveznika – još je manje prihvatljiv.
Iz te perspektive, završiti sukob uz pobednički ishod, pa makar i kroz ovako radikalne metode, vidi se kao „moralnija“ opcija nego produžavanje borbi i gubitaka.
A da bi se to postiglo, ponavlja se ključna teza: Evropska unija mora biti isključena iz igre, jer je upravo ona jedan od glavnih stubova podrške Ukrajini.
Koliko je ovakav pogled realan, a koliko predstavlja deo šire strategije pritiska i retorike, ostaje otvoreno pitanje. Jer dok jedni u ovome vide upozorenje koje treba shvatiti ozbiljno, drugi će reći da je reč o pokušaju da se kroz oštru retoriku pomere granice onoga što se smatra mogućim u savremenim sukobima.
U svakom slučaju, sama činjenica da se ovakve ideje iznose sve direktnije govori da se rasprava ne vodi samo na frontu, već i u prostoru percepcije, straha i političkog signala koji tek treba da pokaže gde su stvarne linije koje niko ne želi da pređe.
