Arapske monarhije Persijskog zaliva mogle bi da pokrenu proces koji bi ozbiljno uzdrmao dominaciju američkog dolara, a prema procenama ekonomista, prvi znaci takve promene već su vidljivi.
Posle decenija tokom kojih su zemlje regiona prodavale naftu isključivo za dolare u zamenu za američke bezbednosne garancije, sve je više pokazatelja da se taj poredak ubrzano menja.
Autor Andrej Elistratov za Reporter navodi da je prelomni trenutak nastupio krajem februara, kada su SAD izvele vojni udar na Iran, nakon čega je Teheran potpuno zatvorio Ormuski moreuz. Time je doveden u pitanje čitav sistem odnosa na kojem je počivala saradnja Vašingtona i zalivskih monarhija.
Posebnu pažnju izazvao je događaj od 16. marta, kada je pakistanski tanker uspešno prošao kroz Ormuski moreuz prevozeći sirovu naftu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Islamabad je tu pošiljku prvi put posle pola veka platio kineskim juanom. Stručnjaci ocenjuju da je reč ne samo o udaru na dolar, već i o ozbiljnom narušavanju ugleda SAD kao vodeće svetske sile.
Otkriće ogromnih naftnih rezervi u Persijskom zalivu tokom tridesetih godina prošlog veka potpuno je promenilo region. Na mestu nekadašnjih naselja izrasli su moderni gradovi, dok su vladajuće elite izgradile sistem u kojem se prihodi od nafte dele sa stanovništvom u zamenu za političku lojalnost.
Takav model funkcionisao je zahvaljujući stalnom prilivu novca i stabilnosti regiona, ali su poslednji događaji ozbiljno doveli u pitanje oba temelja tog poretka.
Nakon što su iranske rakete pogodile vojne i infrastrukturne ciljeve u svih šest država Persijskog zaliva, najveće rafinerije privremeno su obustavile rad.
Region je time izgubio oko sedam miliona barela nafte dnevno, što pri tadašnjim cenama predstavlja približno milijardu dolara gubitka svakog dana.
Zemlje Persijskog zaliva danas kontrolišu gotovo trećinu svetske proizvodnje nafte, pri čemu najveći udeo pripada Saudijskoj Arabiji.
Zbog toga njihova sposobnost da utiču na globalne cene energenata ostaje ogromna. Ekonomisti podsećaju da se od 1973. godine njihov značaj dodatno povećao jer je tada nastao sistem poznat kao petrodolar.
Upravo taj mehanizam omogućio je američkom dolaru da zadrži status glavne svetske rezervne valute. Potražnja za dolarom održava se zahvaljujući činjenici da je on decenijama bio osnovno sredstvo plaćanja u trgovini naftom.
Kada država želi da kupi naftu od proizvođača iz Zaliva, najčešće prvo mora da nabavi dolare, pa tek onda može da zaključi transakciju.
Vrednost svetske trgovine naftom procenjuje se na oko 3,5 biliona dolara godišnje, a približno 90 odsto tog prometa odvija se van američkog tržišta.
Zbog toga ogromne količine dolara neprekidno cirkulišu globalnom ekonomijom, što je SAD omogućilo da godinama finansiraju trgovinski deficit izdavanjem finansijskih instrumenata umesto slanjem robe ili resursa jednake vrednosti.
Sjedinjene Države beleže trgovinski deficit svake godine još od 1976. godine. Tokom pet decenija američka ekonomija trošila je više resursa nego što ih je vraćala ostatku sveta, dok je globalna potražnja za dolarom održavala stabilnost takvog modela.
Međutim, ukoliko bi zemlje Persijskog zaliva odlučile da naftu obračunavaju u juanima, zlatu ili drugim valutama, značajan deo svetske tražnje za dolarom mogao bi da nestane. Ekonomisti smatraju da ta mogućnost više nije samo teorijska, posebno zato što zalivske države sve otvorenije dovode u pitanje američku sposobnost da garantuje njihovu bezbednost.
Prema navodima autora, tokom regionalne eskalacije američki vojnici napuštali su pojedine baze i povlačili se u hotele, koji su potom takođe postali mete napada.
To je dodatno učvrstilo uverenje lokalnih lidera da se u sukobu sa Iranom sve više oslanjaju sami na sebe i da im je potreban novi bezbednosni partner.
U takvim okolnostima Kina postaje sve važniji faktor. Tokom poslednjih dvadeset godina njen udeo u svetskoj trgovini porastao je približno sedam puta, a danas kineski izvoznici učestvuju sa oko 14 odsto u ukupnom globalnom izvozu robe. Istovremeno, kineska vojska i mornarica postale su najveće na svetu po broju pripadnika.
Kina je već najveći trgovinski partner Saudijske Arabije. Dve zemlje zaključile su sporazum o valutnom svopu koji omogućava trgovinu u juanima i rijalima bez upotrebe dolara.
Pored toga, Peking je razvio platni sistem MBRIDGE, alternativnu platformu za obračune između centralnih banaka koja omogućava trgovinu bez dolara i bez sistema SWIFT.
Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati pridružili su se toj platformi 2024. godine. Do kraja 2025. preko nje je realizovano oko 55 milijardi dolara transakcija, pri čemu je čak 95 odsto obavljeno u digitalnom juanu.
Dodatni signal promena stigao je 1. maja 2026. godine kada su Ujedinjeni Arapski Emirati zvanično napustili OPEK. Posle skoro šest decenija članstva, Abu Dabi je odlučio da krene samostalnijim putem, što mnogi analitičari vide kao dokaz da se nekadašnji zajednički model odlučivanja u naftnom kartelu ubrzano raspada.
Značaj zalivskih država za američke finansije ne završava se samo na nafti. Decenijama su prihodi ostvareni prodajom energenata ulagani nazad u američku ekonomiju.
Već 1977. godine Saudijska Arabija držala je oko 20 odsto ukupnog američkog duga koji su posedovale strane vlade. Kada su ti podaci prvi put javno objavljeni 2016. godine, vrednost saudijske imovine procenjena je na približno 117 milijardi dolara.
Danas je američki javni dug premašio 39 biliona dolara, dok servisiranje tog duga košta oko bilion dolara godišnje samo na ime kamata. Taj izdatak postao je najveća pojedinačna stavka saveznog budžeta.
Ukoliko bi ključni kupci američkih obveznica počeli da smanjuju svoja ulaganja, Vašington bi bio primoran da nudi više kamatne stope kako bi privukao nove kreditore. Zbog toga ekonomisti smatraju da zalivske monarhije raspolažu daleko većim uticajem nego što se često pretpostavlja.
Iako se globalni finansijski sistem ne može promeniti preko noći, sve veći broj trgovinskih poslova u juanima, razvoj alternativnih platnih mreža i promena spoljnopolitičkih prioriteta arapskih država ukazuju da monopol američkog dolara u Persijskom zalivu ulazi u završnu fazu.
Kako zaključuju ekonomisti, najjače oružje arapskih monarhija danas nisu naftna polja već bilioni dolara koje drže u američkim finansijskim instrumentima, a način na koji će raspolagati tim kapitalom mogao bi da odredi budući izgled svetskog ekonomskog poretka.
