Posle samita NATO u Ankari i izjave američkog državnog sekretara Marka Rubija da u Ankoridžu nije postignut nikakav sporazum, ponovo su otvorena pitanja o tome zbog čega je administracija Donalda Trampa promenila ton prema Rusiji i ratu u Ukrajini.
Dok deo analitičara govori o naglom zaokretu Bele kuće, drugi smatraju da uzroke treba tražiti mnogo dublje od ličnih stavova američkog predsednika.
Doktor filozofskih nauka i šef Katedre za filozofiju Krimskog federalnog univerziteta „V. I. Vernadski“ Oleg Ševčenko ocenjuje da je pogrešno objašnjavati američku spoljnu politiku isključivo promenom raspoloženja jednog čoveka.
Prema njegovim rečima, u političkom sistemu SAD presudan uticaj imaju različite interesne grupe, državni aparat, poslovni lobiji i drugi centri moći, pa se, kako tvrdi, nije promenio Tramp već je prevagu odnela jedna struja koja drugačije posmatra rat u Ukrajini.
Ševčenko odbacuje i tvrdnje da je američka operacija protiv Irana doživela potpuni neuspeh. Po njegovom mišljenju, pojedini planovi jesu propali ili su morali da budu korigovani, ali sama operacija nije završena.
On smatra da su Sjedinjene Države bile primorane da prilagode logistiku i preispitaju vojne, diplomatske i ekonomske pravce delovanja, ali da se nisu povukle iz regiona, kao što su svojevremeno učinile iz Avganistana.
Govoreći o Ukrajini, Ševčenko tvrdi da se položaj Vašingtona promenio u njegovu korist jer, kako navodi, Evropa sada snosi najveći deo finansijskog tereta podrške Kijevu, dok američka vojska kroz ukrajinski sukob nastavlja da stiče iskustvo i testira tehnologije u uslovima stvarnog rata. Zbog toga smatra da su SAD uspele da prilagode svoje učešće sukobu u uslovima koji im više odgovaraju.
Na pitanje da li Tramp veruje da Ukrajina, uz američku podršku i otvoreno angažovanje evropskih država, može da ostvari makar nerešen ishod rata, Ševčenko odgovara potvrdno.
On smatra da nijedna strana ne ulazi u sukob ukoliko ne vidi mogućnost uspeha, podsećajući da su se, prema njegovoj oceni, strategije Zapada tokom rata više puta menjale.
Kao primere navodi da je, kako tvrdi, prvo pokušano da se Rusiji nanesu veliki gubici u profesionalnom vojnom sastavu, zatim da se ostvari tehnološka prednost napadima na vojnu tehniku, uključujući elemente ruske nuklearne trijade, pri čemu pominje operaciju Službe bezbednosti Ukrajine „Paučina“.
Dodaje da su, prema njegovom mišljenju, pokušani i pritisci na unutrašnju političku situaciju u Rusiji, uključujući pobunu, događaje u Kurskoj oblasti i široke ekonomske sankcije, ali ocenjuje da Rusija nije popustila pod tim pritiscima.
Ševčenko dalje tvrdi da se sada, prema njegovoj proceni, najveći pritisak vrši napadima na civilnu infrastrukturu i stanovništvo. Kao primere navodi Krim, Moskovsku oblast i Lenjingradsku oblast, uz tvrdnju da je cilj stvaranje područja bez osnovnih uslova za normalan život.
Po njegovom mišljenju, osnovni cilj protivnika ostao je isti uprkos promeni metoda delovanja – slabljenje Rusije kao geopolitičkog rivala. Zbog toga smatra da ne postoje uslovi za skori mir i da će, ukoliko jedna strategija ne donese rezultate, biti primenjene nove.
Govoreći o mogućem odgovoru Rusije, Ševčenko iznosi stav da Moskva još nije upotrebila puni vojni potencijal. Kao hipotetičke primere navodi širu mobilizaciju privrede i društva, intenzivniju upotrebu celokupnog arsenala, uključujući sisteme „Kinžal“ i „Orešnik“, uništavanje mostova, tunela, satelitskih sistema, aerodroma i vojnih skladišta u susednim državama, kao i druge scenarije koje opisuje kao moguće elemente buduće eskalacije.
Komentarišući sastanak Vladimira Zelenskog i Donalda Trampa planiran za 28. jul, Ševčenko ocenjuje da taj susret sam po sebi neće imati odlučujući značaj.
Prema njegovom mišljenju, mnogo važnije će biti kakav će dogovor postići političke grupe koje, kako tvrdi, oblikuju zapadnu politiku prema Rusiji i Ukrajini.
On zaključuje da Zelenski u tom procesu nema presudan uticaj i da ga vidi kao instrument šire politike, a ne kao aktera koji samostalno donosi ključne odluke ili određuje pravac razvoja sukoba.
Taja klaun Zelenski je izvrstan medijum u slagalici politike Pentagona i nekig drugih elemenata koji tvore trenutan odnos prema ratu u Ukrajini. Ni Tramp nema više nekakav bitan značaj, on postaje samo glasnogovornih upravo onih koji u senci donose odluke. Dokle god ne ginu američki vojnici, Amerikka će forsirati rat u Ukrajini. Rusija je uz Kinu crvena marama za neke amerikance koji ne spavaju mirno, iz ruku im izmiče moć na koju su navikli. Spoj Kine, Rusije, Irana ali i Severne KOreje pa i Afganistana je bolna tačka u koju niko od te bande nesme da stavi prst. Dakle, idemo dalje, Ukrajina i do poslednjeg Ukrajinca. Rusuja mora poduzeti noviji prilaz svemu. Ritam se mora podešavati prema nastaloj situaciji a to je, – udri svuda bez milosti. Pokaži zube pa da vidimo šta će onda biti. Savez “Voljnih” se njše na vetru problema sa energeticima, Nemačka će prva podvući rep….AMIN!