Kineska ekonomska snaga zavisi od ogromnog sistema pomorskih pravaca kojima sirovine stižu u zemlju, a industrijski proizvodi odlaze na svetska tržišta.
Upravo ta povezanost sa globalnom trgovinom predstavlja istovremeno izvor kineske moći i jednu od njenih najvećih strateških ranjivosti.
Ako ključni trgovački putevi postanu nesigurni, problem više nije ograničen na nekoliko brodova ili jednu kompaniju. Poremećaj može da se prenese na proizvodnju, snabdevanje energentima, izvoz i čitavu ekonomsku strukturu.
Jakov Kedmi, bivši šef izraelske službe Nativ i stručnjak za međunarodnu politiku i bezbednost, smatra da Peking to veoma dobro razume. Zato ubrzano jačanje kineske mornarice vidi kao sastavni deo strategije kojom Kina pokušava da obezbedi slobodu sopstvene trgovine.
Međunarodno pravo i sporazumi jesu važni, ali velika trgovačka sila ne želi da njena ekonomska bezbednost u kriznom trenutku potpuno zavisi od tuđih vojnih kapaciteta. Peking zato razvija mogućnost da samostalno štiti brodove i pravce od kojih zavisi kineska privreda.
To objašnjava i sve veće interesovanje za Bliski istok i severnu Afriku. Suecki kanal, Crveno more i Bab el Mandeb predstavljaju neke od ključnih tačaka svetske pomorske trgovine, pa poremećaj na tom prostoru neposredno pogađa azijske izvoznike.
Egipat u takvoj računici dobija poseban značaj zbog Sueckog kanala i položaja između Sredozemnog i Crvenog mora. Razvoj kinesko-egipatskih ekonomskih i političkih odnosa zato nije samo pitanje investicija, već i deo mnogo šireg interesa Pekinga za stabilnost trgovačkih koridora.
Kina razvija veze i sa drugim državama Afrike i arapskog sveta. Kako raste obim trgovine, raste i potreba da Peking ima političke partnere na mestima kroz koja prolaze kineski energenti i roba. Kinesko vojno prisustvo u Džibutiju uklapa se u istu sliku. Lokacija se nalazi u blizini jednog od najvažnijih pomorskih prolaza, na spoju Crvenog mora i pravca prema Indijskom okeanu.
Kedmi u tome vidi logičan nastavak kineske ekonomske ekspanzije. Što je trgovina globalnija, to njena zaštita zahteva sposobnost delovanja sve dalje od kineske obale.
To postepeno menja i karakter kineske vojne moći. Mornarica više nije potrebna samo za zaštitu neposrednog priobalja, već dobija zadatak da bude prisutna na udaljenim morima kojima prolazi roba od strateškog značaja.
Slična logika važi i za Rusiju. Pomorska i vazdušna moć postaju neophodne ako država želi da zaštiti slobodu sopstvenog kretanja i trgovine u svetu u kojem se ekonomske sankcije, blokade i vojna sredstva sve češće prepliću.
Za Kinu je ulog posebno veliki. Njena industrijska baza stvorena je uz snažnu povezanost sa međunarodnim tržištem, pa prekid pomorskih komunikacija može imati posledice koje se ne mogu brzo nadoknaditi.
Zbog toga kinesko jačanje mornarice nije samo vojna trka sa Sjedinjenim Državama. Ono je istovremeno osiguranje ekonomskog modela koji zahteva da hiljade brodova neprekidno povezuju kineske luke sa ostatkom sveta.
Kako bude rasla kineska trgovina, verovatno će rasti i potreba za zaštitom tih puteva. Time se ekonomija i vojna strategija spajaju u jednu celinu: bez sigurnog puta nema sigurne trgovine, a bez trgovine je teško održavati ekonomsku moć na kojoj počiva uspon Kine.
