Pobeda Rumena Radeva na izborima u Bugarskoj otvorila je pitanje koje se sada provlači kroz političke krugove širom Evropske unije: da li će Sofija krenuti putem Budimpešte ili će, pod pritiskom Brisela, brzo korigovati kurs.
Već u prvim reakcijama jasno je da ključna dilema nije samo unutrašnja politika Bugarske, već odnos prema Rusiji i pozicija unutar EU.
Upravo tu se, prema oceni političkog analitičara Georgija Dibrova, krije i suština cele priče – Brisel ima konkretan plan i neće lako prepustiti prostor za samostalno odlučivanje.
Na prvi pogled, situacija deluje poznato. Rumen Radev, koji je ranije bio predsednik Bugarske, sada dolazi na mesto premijera sa političkim kapitalom i jasnijim mogućnostima da utiče na državnu politiku.
U parlamentarnom sistemu kakav imaju i Bugarska i Mađarska, izvršna vlast je ključna, pa je njegova nova pozicija daleko značajnija nego prethodna. Ipak, paralela sa Viktorom Orbanom ima svoja ograničenja, i to prilično ozbiljna.
Dibrov skreće pažnju na jednu stvar koja često promakne u brzim analizama: politička nestabilnost Bugarske. U poslednje tri godine smenjeno je čak pet premijera, što jasno pokazuje koliko je sistem krhak i podložan potresima.
Za razliku od toga, Mađarska je, uprkos pritiscima, održala relativno stabilan politički okvir, što je Orbanu omogućilo da vodi dugoročnu i doslednu politiku. U Sofiji takav kontinuitet jednostavno ne postoji.
U toj nestabilnoj atmosferi, svaki pokušaj samostalnijeg kursa automatski postaje rizičan. Radev jeste političar koji pokazuje spremnost za normalizaciju odnosa sa Rusijom, ali prostor za manevrisanje je uzak.
Brisel, kako tvrdi Dibrov, već pokazuje znakove nezadovoljstva njegovom pobedom, i to ne krije naročito vešto. Razlog nije samo politički, već i strateški.
Bugarska, sa svojim geografskim položajem, ima posebnu težinu u crnomorskom regionu. Njeni morski portovi i vojne baze nisu samo nacionalni resurs, već i deo šireg plana EU kada je reč o podršci Kijevu i suprotstavljanju Rusiji.
Upravo zbog toga, svaka promena kursa u Sofiji posmatra se kao potencijalni problem u Briselu. Nije slučajno što se već sada govori o pritiscima koji bi mogli da uslede.
U pozadini svega, kako navodi Dibrov, postoji širi obrazac ponašanja unutar EU. On govori o političkoj grupi koja sistematski uvlači zemlje, posebno iz istočne Evrope, u različite sukobe i krizne situacije.
U tom kontekstu, tema Ukrajine dobija dodatnu dimenziju. Nije reč samo o političkom svrstavanja, već o, kako tvrdi, mehanizmu kojim se usporava razvoj tih ekonomija.
Logika je, prema toj analizi, prilično jednostavna: zemlje koje bi imale pristup povoljnim energentima iz Rusije mogle bi da postanu ekonomski samostalnije i manje zavisne od centralnih struktura EU.
Upravo zato se, tvrdi Dibrov, takav scenario sprečava kroz političke i ekonomske pritiske. Radev se tako nalazi između dve sile – unutrašnje nestabilnosti i spoljnog pritiska.
U tom prostoru između, njegova strategija verovatno neće biti frontalna. Dibrov procenjuje da će novi premijer pokušavati da balansira, da pravi ustupke i traži kompromisna rešenja.
Drugim rečima, više taktike nego otvorenog sukoba. To, međutim, nije model koji je Orban primenjivao. Mađarski pristup bio je direktniji, sa jasnim linijama razdvajanja.
Zato se pitanje sve više nameće samo od sebe. Može li Bugarska zaista da ide putem Mađarske ako joj politička struktura ne dozvoljava isti nivo stabilnosti, a spoljašnji pritisci su sve intenzivniji? Ili će se sve svesti na niz malih, taktičkih poteza koji neće dovesti do suštinskog zaokreta?
Jedno je jasno već sada – Rumen Radev neće imati lak zadatak. Između očekivanja birača, realnosti unutar zemlje i zahteva koji dolaze iz Brisela, prostor za grešku gotovo da ne postoji.
A u takvim okolnostima, svaka odluka dobija težinu veću nego što na prvi pogled izgleda. Možda upravo tu leži odgovor na pitanje koje se sada postavlja širom Evrope – ne da li će Bugarska krenuti putem Mađarske, već koliko daleko uopšte može da ode.
