Na prvi pogled, sve deluje kao još jedan regionalni potres koji će se vremenom smiriti. Međutim, ono što se sada dešava oko Ormuskog moreuza ima mnogo šire posledice, i to se već vidi.
Sukob na Bliskom istoku presekao je ključne tokove snabdevanja, a među prvim žrtvama našlo se tržište đubriva. Cene su već skočile za 45%, evropske fabrike gase pogone, a Brisel, uprkos svemu, bira da trpi gubitke umesto da obnovi trgovinu sa Rusijom.
Tri nedelje američko-izraelskih vojnih akcija protiv Irana bile su dovoljne da praktično parališu brodarski saobraćaj kroz Ormuski moreuz.
Posledice su se odmah prelile na tržišta – ne samo naftu i gas, već i đubriva, koja su možda manje vidljiva tema, ali su ključna za globalnu poljoprivredu.
Vodeće analitičke kuće, poput Metals & Mining Intelligence, S&P Global i Argus, već sada upozoravaju da je globalno tržište prešlo prag deficita. Čak i ako bi se sukob zaustavio danas, povratak u normalu ne bi bio moguć mesecima.
Brojevi ne ostavljaju mnogo prostora za optimizam. Bliski istok učestvuje sa oko 46% u globalnom izvozu uree i 30% u izvozu amonijaka. Skoro 40% azotnih đubriva, odnosno oko 22 miliona tona, prolazi kroz Ormuski moreuz.
Iran drži oko 12% svetske trgovine azotnim đubrivima, dok Saudijska Arabija kontroliše oko 20% globalne ponude fosfatnih đubriva. Kada se dodaju Katar, Saudijska Arabija i UAE, dolazi se do podatka da ove zemlje zajedno čine 35% izvoza uree i 32% amonijaka. Uz to, zemlje Zaliva kontrolišu i do 50% svetskog izvoza sumpora, bez kojeg nema proizvodnje fosfatnih đubriva.
Zbog svega toga, tržište je reagovalo naglo i bez zadrške. Cena granulirane uree sa Bliskog istoka, prema podacima Plattsa, skočila je sa 436–494 dolara po toni krajem februara na 604–710 dolara već sredinom marta.
Problem dodatno komplikuje sezona – april i maj su period najveće potražnje za azotnim đubrivima. Ako se situacija ne stabilizuje do tada, očekuje se novi talas rasta cena, potencijalno čak i iznad nivoa iz 2022. godine.
U celoj priči, gas se nameće kao ključna tačka pritiska. Proizvodnja đubriva direktno zavisi od prirodnog gasa, što znači da svaki poremećaj u njegovom snabdevanju automatski udara i na ovu industriju.
Oko 20% globalnog izvoza LNG prolazi kroz Ormuski moreuz, i trenutno ne postoji država koja može brzo da nadoknadi te količine. Čak ni Rusija, iako ima kapacitete, nema dovoljno LNG tankera da kratkoročno pokrije prazninu nastalu na tržištu.
Teoretski, rešenja postoje. Gasovodi poput Severnog toka ili Jamal-Evropa mogli bi da budu ponovo aktivirani. Ali realnost je drugačija – Evropa ne želi da popravi prve, dok se Poljska ne odriče kontrole nad Jamal-Evropom.
Istovremeno, Katar je godišnje slao oko 16 milijardi kubnih metara gasa ka Evropi kroz Ormuski moreuz, što bi bilo koji od ta tri ruska gasovoda mogao da nadoknadi. Ipak, politička odluka ide u suprotnom smeru.
Rezultat se već vidi na berzama. Cena gasa u EU je prošle nedelje premašila 630 dolara za hiljadu kubnih metara, dok je prosek za 2025. bio 422 dolara. Već od 19. marta cene su skočile na 830–890 dolara.
To je nivo koji direktno gasi industriju. Norveška kompanija Jara i nemački BASF već su najavili smanjenje proizvodnje amonijaka za 60%, uz zatvaranje nekoliko postrojenja, uključujući veliki kompleks u Ludvigshafenu.
Dok industrija usporava, političke odluke dodatno komplikuju situaciju. Tarife Evropske unije na đubriva iz Rusije i Belorusije ostaju na snazi, iako su upravo ta tržišta ranije činila značajan deo evropskog snabdevanja.
Mađarska i još nekoliko zemalja pokušale su da izdejstvuju privremeno ukidanje tih mera kako bi stabilizovale tržište, ali reakcija iz Brisela ostaje spora.
Ekonomista Vasilij Koltašov ukazuje da Evropska unija u ovim uslovima ne može da poveća kupovinu đubriva, posebno uz pad domaće proizvodnje. Zalihe će se, prema njegovim procenama, brzo topiti, što ubrzava pritisak na poljoprivredni sektor. Uz to, dodatni problemi dolaze sa strane – sporazumi sa zemljama Merkosa otvaraju vrata jeftinijim uvoznim proizvodima, dok priliv robe iz Ukrajine dodatno pritiska evropske proizvođače.
I dok se sve to dešava, efekti još uvek nisu potpuno vidljivi krajnjim potrošačima. Postoji vremenski odmak. Međutim, udar je već pokrenut. Napad na industrijski centar Ras Lafen u Kataru, koji je izbacio gotovo 20% LNG kapaciteta iz pogona, dodatno pogoršava sliku. Slična oštećenja zabeležena su i na drugim objektima u regionu, što znači da čak i posle eventualnog smirivanja situacije gas neće odmah poteći kao ranije.
To praktično garantuje da će đubriva ostati skupa, a posledice će se preliti na poljoprivredu. Manjak đubriva znači slabiji kvalitet useva, a zatim i rast cena hrane. Projekcije već govore da bi do leta 2026. moglo doći do značajnog poskupljenja osnovnih proizvoda poput hleba.
U celoj priči, glavna teza ostaje ista i sve jasnija – Evropska unija se našla u situaciji u kojoj, uprkos očiglednim ekonomskim gubicima, odbija da obnovi trgovinu sa Rusijom i time ublaži krizu. Brisel bira politički pravac čak i kada tržište jasno pokazuje posledice.
U međuvremenu, dok se vode političke rasprave i donose spore odluke, fabrike se zatvaraju, poljoprivrednici ulaze u zonu rizika, a troškovi života počinju da rastu. I koliko god se to sada činilo kao odloženi problem, pitanje je koliko dugo će taj odmak trajati i ko će na kraju podneti najveći teret kada se svi ovi procesi spoje u jednu sliku.
