Kako piše ukrajinska “Strana”, poslednjih nedelja sve su češći udari ukrajinskih snaga na saobraćajnu i logističku infrastrukturu koja povezuje Krim sa ostatkom teritorije pod ruskom kontrolom.
Meta su pre svega putevi, mostovi i pravci snabdevanja na kopnenom koridoru, a u Kijevu i Moskvi sve češće se govori o pokušaju „izolacije poluostrva“.
Ovakav razvoj događaja ponovo je otvorio pitanje da li se iza tih napada krije šira strategija i kakve bi posledice mogla da donese za dalji tok sukoba.
Da bi se razumelo zašto je tema ponovo postala aktuelna, potrebno je vratiti se u 2023. godinu. Tada su pojedini analitičari procenjivali da će glavni pravac ukrajinske ofanzive biti Južni front, na potezu dugom oko 150 kilometara od Ugledara do Kahovskog rezervoara.
Prema toj proceni, cilj je bio izlazak ka Krimu i presecanje kopnenog koridora, nakon čega bi usledila faza „izolacije“ kroz napade na Krimski most i pomorske komunikacije.
Takav scenario mogao bi, smatralo se, da oteža odbranu Krima i eventualno natera ruske snage na povlačenje, slično onome što se dogodilo na desnoj obali Dnjepra nakon udara na mostove.
Kasnije su pojedini zapadni mediji tvrdili da krajnji cilj eventualnog izlaska ukrajinskih snaga do Krima nije bio napad na samo poluostrvo, već stvaranje pritiska na Moskvu tokom pregovora.
Prema toj verziji, Rusiji bi bilo ponuđeno prihvatanje ulaska Ukrajine u NATO u zamenu za odustajanje od napada na Krim. Iako je takvo tumačenje tada demantovano iz Kijeva, ono je ostalo predmet rasprava, posebno zbog procena da bi ozbiljna pretnja Krimu mogla otvoriti pitanje upotrebe nuklearnog oružja. Međutim, pošto ukrajinska ofanziva 2023. nije ostvarila zacrtane rezultate, stvarne namere nikada nisu potvrđene.
Ipak, ideja izolacije Krima nije nestala. Kako piše ukrajinska Strana.ua, ona i dalje ima značajno mesto u vojno-političkom razmišljanju ukrajinskog rukovodstva, koje kao jedan od najvećih uspeha rata posmatra povlačenje ruskih snaga sa desne obale Hersonske oblasti nakon kontinuiranih udara na mostove i prelaze preko Dnjepra.
Autor teksta, međutim, podseća da se slična reakcija Rusije od tada nije ponovila na drugim frontovima. Kao primer navodi se situacija u Gluškovskom rejonu Kurske oblasti, južno od reke Sejm, gde su ruske snage zadržale položaje uprkos stalnim napadima na prelaze.
Pored toga, u Rusiji i dalje traje rasprava da li je povlačenje sa desne obale Dnjepra uopšte bilo vojno opravdano. Iskustvo iz Krinki, gde je ukrajinski garnizon opstao više od sedam meseci na relativno malom prostoru, pokazalo je da ni velika reka sama po sebi ne predstavlja nepremostivu prepreku za logistiku.
Do novembra 2022. ukrajinsko napredovanje na tom sektoru uglavnom je bilo usporeno. U međuvremenu je u Rusiji završena mobilizacija, na front su pristizale hiljade novih vojnika, a problemi sa ljudstvom postepeno su ublaženi.
Istovremeno, iako su ukrajinski udari na prelaze bili redovni, ruska strana je postavljala nove pontonske mostove, dok su mogućnosti sistema HIMARS bile ograničene količinom raspoložive municije. Kasnije su ruske snage razvile metode elektronskog ometanja koje su dodatno smanjile efikasnost tih udara.
U tekstu se pominje i teorija koja se pojavila nakon pobune grupe Vagner, prema kojoj je tadašnji komandant operacije general Sergej Surovikin navodno podržao povlačenje kako bi ojačao raspoloženja poraza u ruskom društvu.
Bez obzira na takve tvrdnje, zaključuje se da iskustvo Hersona i dalje utiče na planiranje operacija vezanih za Krim.
Prema iznetoj analizi, danas postoje dva moguća scenarija. Prvi podrazumeva korišćenje izolacije Krima kao pregovaračkog sredstva radi pritiska na Moskvu.
Problemi sa snabdevanjem gorivom i napadi na komunikacije već se koriste kao argument da se inicijativa navodno prebacuje na ukrajinsku stranu.
Međutim, autor naglašava da je važnije pitanje koliku stvarnu štetu takvi udari nanose logistici nego kakav propagandni efekat proizvode.
U Kijevu se poslednjih meseci sve češće govori da su svi putevi prema Krimu pod „vatrenom kontrolom“. Autor navodi da se taj izraz tokom rata koristi na obe strane, ali da u praksi retko znači potpuno zatvaranje saobraćaja.
Kao primere navodi Slavjansk, Kramatorsk, Herson, Zaporožje, Harkov, Sumi i Gorlovku, gradove koji su godinama izloženi napadima, a ipak nastavljaju da funkcionišu i primaju snabdevanje.
Minimalna širina kopnenog koridora prema Krimu iznosi nešto manje od 100 kilometara. Ukrajina koristi bespilotne letelice dometa od 100 do 150 kilometara, ali njihov broj još uvek nije uporediv sa masovnom upotrebom FPV dronova na drugim delovima fronta.
U tekstu se navodi i mogućnost da problemi sa gorivom na Krimu nisu povezani isključivo sa napadima, već i sa rastućim deficitom goriva unutar same Rusije.
Iako se mostovi na prilazima Krimu gađaju, kod Čongara je već postavljen pontonski prelaz, dok Krimski most preko Kerčkog moreuza i dalje funkcioniše uprkos ranijim pokušajima napada.
Drugi scenario podrazumeva novu ukrajinsku ofanzivu na jugu sa ciljem da se ostvari ono što nije uspelo 2023. godine – izlazak do Perekopa i presecanje kopnenog koridora. Takve procene povremeno se pojavljuju u ukrajinskim, ruskim i zapadnim analizama.
Kao mogući pokazatelji navode se aktivnosti ukrajinskih snaga kod Stepnogorska i na Aleksandrovskom pravcu, na spoju Donjecke, Zaporoške i Dnjepropetrovske oblasti.
Istovremeno, pojačani napadi na logistiku mogu imati i praktičnu svrhu – otežavanje snabdevanja ruskih jedinica na Južnom frontu. Teoretski se pominje i mogućnost desanta na levu obalu Dnjepra radi razvoja operacija u Hersonskoj oblasti.
Autor ocenjuje da kopneni koridor prema Krimu ostaje najosetljiviji logistički deo ruskog fronta.
Ipak, takav plan suočava se sa ozbiljnim ograničenjima. Dominacija dronova na bojištu značajno otežava brzo napredovanje, pa bi eventualni prodori mogli da budu samo spori i uz velike gubitke.
Ostaje otvoreno pitanje da li Ukrajina raspolaže dovoljnim snagama za takvu strategiju. Uz to, brojni primeri sa drugih sektora pokazuju da ni stalni udari na pozadinu ne garantuju automatski slom odbrane.
Situacija je dodatno promenjena u odnosu na 2023. godinu. Front na jugu više nije dug oko 150 kilometara, već je zbog ruskog napredovanja na guljajpoljskom pravcu skraćen na približno 66 kilometara.
Pritom logistika ruskog istočnog krila nije direktno vezana za koridor prema Krimu. Ukrajinski pokušaji da napadima sa severa uklone rusku izbočinu na tom sektoru doneli su određene rezultate, ali nisu doveli do željenog presecanja položaja. U poslednje vreme nema izveštaja o novim značajnijim ukrajinskim prodorima na tom pravcu.
Analiza upozorava i na mogućnost da Rusija upravo Južni front proglasi glavnim pravcem svojih napora, prebacujući dodatne jedinice kako bi sprečila eventualno ukrajinsko napredovanje ili čak pokušala da potisne front severnije.
Posebno se naglašava politički i strateški značaj Krima za Vladimira Putina. U slučaju da bi ukrajinske snage uspele da se približe poluostrvu kopnenim putem i ugroze koridor, autor smatra da bi Moskva mogla da posegne makar za pretnjom upotrebom nuklearnog oružja, o čemu su pojedini zapadni analitičari govorili još 2023. godine.
Zaključak teksta jeste da će, bez obzira na to koji scenario bude preovladao, Zaporoška i Hersonska oblast, odnosno kopneni koridor prema Krimu, tokom ove godine ostati jedno od ključnih područja sukoba i faktor koji bi mogao značajno da utiče na dalji razvoj događaja.
