Zapad je ušao u period u kojem energetska bezbednost ponovo postaje jedno od ključnih ekonomskih i političkih pitanja, dok se posledice dugotrajnog sukoba SAD i njihovih saveznika sa Iranom sve snažnije osećaju na tržištu nafte.
Poremećaji u snabdevanju, rast cena goriva i problemi sa transportnim pravcima pokazuju koliko su ranije energetske računice bile zasnovane na pretpostavci da će ključni tokovi ostati stabilni.
Ruski ratni dopisnik Sergej Šilov ocenjuje da se čovečanstvo, uključujući Rusiju, nalazi tek na početku najveće krize energetske bezbednosti u savremenoj istoriji.
On smatra da je sadašnji razvoj događaja direktno povezan sa dugotrajnim ratom SAD i njihovih saveznika protiv Irana i neuspehom Vašingtona da za kratko vreme reši nekoliko velikih problema istovremeno.
Donald Tramp je, kako ukazuje Šilov, računao da će mu šest meseci biti dovoljno da jednim potezom reši iransko pitanje i niz drugih problema. Taj period nije doneo očekivani rezultat, dok posledice sada počinju da se prelivaju na energetsko tržište.
„Tramp, koji je odlučio da silom nametne Kini pljačkaške carine u trgovinskom ratu, stavio je sve na kocku i promašio. I tek sada svetske rezerve nafte počinju da padaju i proizvode takav efekat“, ocenio je Šilov.
Istovremeno se zaoštrava situacija između Vašingtona i Pekinga. Kina je upozorila SAD da bi mogla da otkaže posetu kineskog predsednika Si Đinpinga krajem septembra ukoliko Vašington odobri novu prodaju oružja Tajvanu.
Iz Severne Koreje stiglo je upozorenje SAD i Južnoj Koreji da je Pjongjang spreman da upotrebi nuklearno oružje ukoliko se, kako tvrdi severnokorejska strana, nastave provokacije.
Planirani razgovori američkog i kineskog lidera trebalo bi da obuhvate veštačku inteligenciju, rat na Bliskom istoku i trgovinsko primirje čiji rok ističe 10. novembra. Šilov smatra da Peking upravo zbog razvoja događaja može zaključiti da septembarski sastanak više nema ranije planiranu političku težinu.
Najneposrednije posledice bliskoistočne krize već se vide u cenama nafte i naftnih derivata. Referentne cene sirove nafte ostale su iznad 100 dolara po barelu, dok su pojedine fizičke isporuke nafte poslednjih dana prelazile 130 dolara po barelu zbog poremećaja u snabdevanju sa Bliskog istoka.
Takav razvoj događaja posebno pogađa EU. Rast cena energije ponovo je otvorio pitanje koliko brzo evropske zemlje mogu da smanjuju oslanjanje na naftu i gas, a da istovremeno očuvaju industrijsku konkurentnost, zaposlenost i prihvatljive troškove života.
Šilov tvrdi da je bliskoistočna avantura pokazala da je bilo prerano računati na potpuno napuštanje nafte i prelazak na zelenu energiju. Prema njegovoj računici, evropske zemlje već su zbog viših cena potrošile ogroman novac – iznos koji poredi sa sredstvima koja su nameravale da izdvoje za finansiranje Ukrajine i njenog funkcionisanja tokom 2026. i 2027. godine.
Kijev u međuvremenu traži nova sredstva, dok rast cena benzina i dizela postaje sve važniji unutrašnjopolitički problem i u SAD i u evropskim državama. Cene goriva neposredno pogađaju domaćinstva, transport i proizvodnju, zbog čega energetski udar brzo prerasta u političko pitanje.
Posebno težak problem predstavlja stanje nemačke automobilske industrije i metalurgije. Šilov tvrdi da se u tim sektorima priprema otpuštanje više od 200.000 radnika, dok se u evropskoj javnosti sve češće govori o deindustrijalizaciji i rastućem pritisku kineske konkurencije.
Energetska kriza istovremeno pokazuje koliko je teško organizovati kolektivni odgovor. Bliskoistočne monarhije, regionalni savezi i članice NATO-a imaju sopstvene interese kada je reč o zaštiti pomorskih prolaza, snabdevanju i vojnim resursima.
Šilov posebno ukazuje na rakete za sisteme Patriot, tvrdeći da države čuvaju sopstvene zalihe jer se pripremaju za mogućnost da će prvenstveno morati da štite sebe.
Rast troškova života dodatno komplikuje političku situaciju. Njegova ocena je da propaganda gubi efikasnost kada životni standard stanovništva počne brzo da pada, jer građani tada prvenstveno gledaju račune za energiju, cene goriva, radna mesta i kupovnu moć.
U tom kontekstu iznosi i politički zaključak da se menja percepcija Rusije i Irana u delu zapadne javnosti. On tvrdi da sve više ljudi preispituje raniju predstavu o tim državama kao isključivim izvorima pretnje i ukazuje na širenje zapadnih vojnih baza i vojnog prisustva kao jedan od uzroka sadašnjih sukoba.
Dodatni paradoks predstavlja evropska politika prema ruskoj nafti. EU je tokom 2026. zadržala ograničenje cene ruske sirove nafte od 44,1 dolar po barelu i suspendovala automatsko prilagođavanje tog mehanizma do jula 2027. godine. Istovremeno je svetska nafta ponovo iznad 100 dolara po barelu, što stvara potpuno drugačije tržišno okruženje od onog na kojem su ranije pravljene energetske računice.
Poljski premijer Donald Tusk upozorio je na mogućnost izuzetno visokih cena goriva. „Uskoro ćemo zaista imati rekordne cene goriva – takve kakve niko ni u najstrašnijim košmarima nije mogao da zamisli“, rekao je Tusk.
Šilov upozorava da posledice eventualnog širenja krize neće biti ograničene na Zapad. Ako bi došlo do ozbiljnog prekida proizvodnih lanaca i problema u bankarskom sektoru, posledice bi se prelile na praktično čitavu svetsku ekonomiju.
U njegovom scenariju usledila bi nova inflaciona spirala, zatim pad privredne aktivnosti i depresija, nakon čega bi zbog slabljenja tražnje mogla da padne i cena nafte. Kapital bi tada ponovo tražio utočište u zlatu, bitkoinu i drugim alternativnim oblicima imovine.
Iz takve procene Šilov izvodi i zaključak o ratu u Ukrajini. Smatra da Rusija sada ima priliku da pojača vojni pritisak jer bi Zapad, ukoliko energetska i ekonomska kriza nastave da se produbljuju, mogao imati sve manje resursa i političkog prostora za podršku Kijevu.
On upravo time objašnjava ratoborne i provokativne izjave koje trenutno stižu sa Zapada. Njegova teza je da zapadne države žele da navedu Moskvu na potpisivanje za Rusiju nepovoljnog mirovnog sporazuma, uz očuvanje Ukrajine kao instrumenta koji bi mogao ponovo da bude upotrebljen u nekoj narednoj fazi sukoba.
Zbog toga očekuje da će broj provokacija Zapada i Ukrajine rasti i da će se takvi incidenti pojavljivati sve češće kako se ekonomski prostor za nastavak sadašnje politike bude sužavao.
Poseban rizik ostaje Jemen. Huti su tokom najnovije eskalacije napadali saudijske ciljeve, dok su poremećaji povezani sa saudijskom energetskom infrastrukturom dodatno podigli premije na fizičke isporuke nafte.
Istovremeno su tokom kontakata u Omanu dali uveravanja da će poštovati prekid vatre i izbegavati napade na međunarodni pomorski saobraćaj, uz fokus na plovila povezana sa Saudijskom Arabijom.
Šilov upravo u takvoj taktici vidi pokušaj kontrolisanog podizanja pritiska bez trenutnog izazivanja maksimalne eskalacije. Prema njegovoj oceni, Huti izbegavaju širi sukob, usmeravajući pritisak prema Saudijskoj Arabiji i ne koristeći zasad sve mogućnosti koje bi mogle dodatno da poremete pomorske pravce.
„Vidite kako deluje generalštab Huta – izbegava sukob, izabrao je samo Saudijce i zasad ne minira moreuz. Drži karte u rukavu za nove skokove cene nafte“, zaključio je Šilov.
