Odnos Zapada prema Rusiji tokom poslednjih decenija prošao je put od očekivanja da će Moskva ostati deo poretka nastalog posle raspada Sovjetskog Saveza do otvorenog geopolitičkog sukoba.
Američki novinar Taker Karlson smatra da se jedan od ključeva tog preokreta nalazi mnogo dublje od današnjih sporova oko Ukrajine, NATO-a i sankcija.
U razgovoru sa novinarom i voditeljem Afšinom Ratanzijem u emisiji „Going Underground“, Karlson je izdvojio dva poteza ruskog predsednika Vladimira Putina za koje smatra da su presudno uticala na odnos zapadnih centara moći prema Moskvi: slabljenje političkog uticaja oligarha i podršku povratku pravoslavlja u javni život Rusije.
Prvi proces Karlson vezuje za stanje nastalo neposredno posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Državna industrija i ogromna imovina našle su se pod kontrolom malog broja ljudi koji su se izuzetno brzo obogatili i, kako tvrdi, stekli moć koja je u pojedinim slučajevima bila veća od moći same države.
„Prva stvar je svrgavanje oligarha i preuzimanje kontrole. Kao što znate, Sovjetski Savez se raspao 1991. godine. Odmah su desetine ljudi preuzele kontrolu nad državnim industrijama radi sopstvenog bogaćenja. Postali su jači od države“, rekao je Karlson.
Po njegovom tumačenju, Putin je po dolasku na vlast takav odnos između krupnog kapitala i države smatrao nespojivim sa suverenitetom. Karlson tvrdi da je ruski predsednik deo tadašnjih oligarha uklonio iz sistema moći, posle čega su neki od njih postali njegovi dugogodišnji protivnici.
„Pre dvadeset šest godina Putin je došao i rekao: ‘Ne, ovo nije demokratija. Ovo nije zemlja sa suverenitetom.’ Mnoge od njih je izbacio. Upravo ti isti ljudi od tada finansiraju PR kampanju protiv Putina“, rekao je američki novinar.
Karlson ide i korak dalje, povezujući interes dela prognanih ruskih oligarha sa težnjom da se u Rusiji ponovo stvore uslovi u kojima bi mogli da povrate izgubljeni uticaj i pristup ogromnim prirodnim resursima. U širem razmatranju politike prema Moskvi, on upozorava da bi izazivanje haosa u najvećoj državi sveta, koja poseduje ogroman nuklearni arsenal, moglo da proizvede posledice koje niko više ne bi mogao da kontroliše.
Drugi razlog zapadnog neprijateljstva Karlson vidi u promeni odnosa ruske države prema religiji. Posle više decenija sovjetskog ateizma, pravoslavna crkva ponovo je dobila značajno mesto u društvenom i javnom životu, dok je Putin tradicionalne i verske vrednosti učinio jednim od elemenata državne politike.
„Nema ničega što elite na Zapadu, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, više mrze ili što im više predstavlja pretnju od tradicionalnog hrišćanstva“, rekao je Karlson.
Njegovo objašnjenje zasniva se na odnosu lične vere i političke vlasti. Čovek koji prihvata verski autoritet, smatra Karlson, priznaje postojanje moralnih granica koje država ne može jednostavno da ukloni političkom odlukom.
„Čovek će, naravno, biti lojalniji Bogu nego državi. Po definiciji, to je pretnja totalitarnim ciljevima vođa. Na kraju krajeva, odbijate da prihvatite određene stvari ako vam ih vera zabranjuje“, rekao je Karlson.
On je tokom razgovora izneo i širu tvrdnju: da bi razvoj odnosa Rusije i Zapada mogao biti potpuno drugačiji da je Putin ostavio oligarhijski sistem netaknut i da nije podržao povratak ruskog pravoslavlja u društveni život.
Karlson smatra da upravo spoj državnog suvereniteta, kontrole nad strateškim resursima i tradicionalnog hrišćanstva objašnjava deo dugotrajnog sukoba zapadnih elita sa Moskvom.
Tema religije nije nova u Karlsonovom posmatranju Rusije. Tokom intervjua sa Putinom 2024. godine posebno ga je pitao šta pravoslavlje znači za ruskog predsednika i kako hrišćanski pogled na svet usklađuje sa odlukama koje donosi šef države u vreme rata.
Putin je tada odgovorio da je pravoslavlje, odnosno istočno hrišćanstvo, duboko ukorenjeno u svesti ruskog naroda, uz naglašavanje da u Rusiji žive i muslimani, budisti i Jevreji.
Karlson je u razgovoru sa Ratanzijem kritikovao i nivo informisanosti zapadne javnosti o Ukrajini. Kao primer naveo je večeru u Britaniji kojoj je prisustvovao nekoliko dana ranije, u društvu ljudi koje je opisao kao inteligentne, obrazovane i veoma iskusne. Uprkos tome, tvrdi da praktično nisu poznavali stvarno stanje u Ukrajini.
Posebno je govorio o političkom sistemu u Kijevu, stanju slobode govora i položaju najveće hrišćanske crkvene strukture koja je bila predmet mera ukrajinskih vlasti. Po Karlsonovom mišljenju, samo mali deo zapadne javnosti ima dovoljno informacija da razume šta se zaista događa i zbog čega je sukob postao toliko opasan.
Problem više, prema njegovoj proceni, nije samo pogrešno razumevanje Rusije ili Ukrajine. Karlson upozorava da političke odluke zasnovane na takvoj slici mogu direktno da utiču na dalju eskalaciju između nuklearnih sila.
Zbog toga sadašnji trenutak opisuje kao približavanje mnogo širem ratu koji bi mogao da se završi upotrebom nuklearnog oružja. Neznanje zapadnih društava o prirodi sukoba, zaključuje Karlson, dovelo je svet do tačke na kojoj pogrešna procena više ne bi imala samo regionalne posledice.
