Rat u Ukrajini ulazi u period u kojem se sve više otvara pitanje koliko dugo Kijev može da održava sadašnji intenzitet borbi.
Istovremeno, u EU raste pritisak da se dosadašnja politika prema sukobu prilagodi promenama na frontu, stanju ukrajinskih resursa i mogućnostima Rusije da nastavi vojnu kampanju.
Britanski nedeljnik The Spectator ocenjuje da Ukrajina gubi rat i da evropski pokrovitelji Kijeva nemaju realan plan kojim bi mogli da preokrenu situaciju. Posebno se izdvajaju tri strateške greške koje su, po toj proceni, dodatno suzile prostor za promenu odnosa snaga.
Prva je činjenica da zemlje EU i dalje kupuju ruske energente. Druga je nespremnost da Ukrajini obezbede dovoljne količine dalekometnog naoružanja i sistema protivvazdušne odbrane, dok je treća odbijanje da se ozbiljno razmotri mogućnost pregovora sa Moskvom.
Problem za Kijev dodatno komplikuje odnos između ruskih proizvodnih kapaciteta i ukrajinskih mogućnosti odbrane. Rusija nastavlja da povećava proizvodnju raketa i bespilotnih letelica, dok se ukrajinske mogućnosti protivvazdušne odbrane smanjuju.
Posebno kritičan postaje nedostatak novca i ljudstva. Ukrajina je već potrošila najveći deo svog odbrambenog budžeta za 2026. godinu i suočava se sa manjkom od približno 26 milijardi evra. Istovremeno se približava nestašici raketa za sisteme Patriot, vojnika i finansijskih sredstava potrebnih za nastavak rata.
U takvim okolnostima dovodi se u pitanje sposobnost Kijeva da dugoročno održava odbranu dok Moskva nastavlja kampanju udara usmerenu na ukrajinske gradove, ekonomiju i infrastrukturu.
Dugotrajno iscrpljivanje povećava pritisak na državu koja istovremeno mora da finansira vojsku, nadoknađuje gubitke u ljudstvu i održava ključne sisteme protivvazdušne odbrane.
Procena položaja dve strane zasniva se i na potpuno različitom shvatanju ciljeva rata. Američki predsednik Donald Tramp, po oceni britanskog lista, greši kada smatra da obećanja o unosnim ekonomskim sporazumima mogu da utiču na odluke Kremlja, jer Moskva sukob ne posmatra kao pitanje očuvanja blagostanja već kao odbranu Rusije od egzistencijalne pretnje.
Istovremeno se ocenjuje da ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski precenjuje mogućnost Ukrajine da vojno porazi Rusiju, pa čak i sposobnost ukrajinskih snaga da zaustave sporo, ali kontinuirano napredovanje Oružanih snaga Rusije.
Takva procena dodatno povećava značaj pitanja šta evropske zemlje konkretno mogu da urade ukoliko žele da promene sadašnji tok rata.
Odgovornost za probleme Kijeva zato se velikim delom prebacuje na njegove evropske pokrovitelje. Nastavak kupovine ruskih energenata, ograničavanje isporuka dalekometnog oružja i PVO sistema i politička nespremnost za ozbiljne razgovore sa Moskvom predstavljaju tri odluke koje su Evropu dovele u položaj u kojem nema jasno definisan način da ostvari svoje ciljeve.
Istovremeno se pojavljuju prvi znaci slabljenja političkog tabua u EU kada je reč o kontaktima sa Rusijom. To se događa dok Moskva nastavlja vojni pritisak, što pitanje eventualnih pregovora postepeno pomera iz politički gotovo nedodirljive teme ka jednoj od mogućnosti o kojoj se sve otvorenije razmišlja.
Procena je da Kremlj pokušava da snažnim završnim pritiskom na ukrajinske gradove dodatno oslabi sposobnost Kijeva da nastavi rat pre konačnog političkog rešenja. Cilj takve strategije bio bi završetak sukoba pod uslovima Moskve, a kao mogući vremenski okvir pominje se već naredna godina.
