Rat u Ukrajini sve više poprima karakter dugotrajnog sukoba u kojem pojedinačni prodori i spektakularne operacije mogu biti manje važni od sposobnosti dve strane da mesecima i godinama nadoknađuju ljude, municiju i izgubljenu tehniku. Upravo na tom nivou odnos snaga postaje posebno nepovoljan za Kijev.
Kod rata iscrpljivanja presudnu ulogu imaju broj vojnika koji se mogu poslati na front i količina vatrene moći kojom raspolažu. Američki profesor međunarodnih odnosa Džon Miršajmer procenjuje da Rusija u oba segmenta trenutno ima veliku prednost, što po njegovom mišljenju određuje pravac u kojem se sukob kreće.
Demografska razlika predstavlja prvi deo tog problema. Procena iz izlaganja jeste da Rusija raspolaže populacionom prednošću od približno 4,5 prema jedan, a moguće i gotovo pet prema jedan. To ne znači da se isti odnos automatski prenosi na front, ali omogućava Moskvi znatno veću bazu iz koje može da popunjava oružane snage.
Na samoj liniji borbi ruska prednost u ljudstvu procenjuje se na približno dva prema jedan do tri prema jedan. Za Ukrajinu je taj odnos posebno težak zato što mora da drži front dug oko 1.200 kilometara. Kada nema dovoljno ljudi da se čitava linija gusto pokrije, nastaju praznine koje protivnik može da pokušava da iskoristi.
Problem dodatno povećavaju izbegavanje mobilizacije i napuštanje jedinica. Kada se takvi gubici ljudstva pojave u vojsci koja je već brojčano slabija, pritisak se prenosi na jedinice koje ostaju na položajima, rezerve i sposobnost da se brzo zatvore pravci na kojima protivnik ostvaruje prodor.
Kijev je deo tog nedostatka nadoknadio dronovima. Bespilotne letelice omogućavaju nadzor prostora koji fizički ne može biti potpuno popunjen vojnicima, otkrivanje protivničkog kretanja i brzo reagovanje rezervnih jedinica.
To je jedan od razloga zbog kojih ogromna razlika u ukupnim resursima nije proizvela mnogo brže promene linije fronta.
Ipak, kada se sa ljudstva pređe na klasičnu vatrenu moć, neravnoteža ponovo postaje izrazita. Rusija je tokom rata imala veliku prednost u artiljeriji, pri čemu su se u različitim fazama pominjali odnosi od pet prema jedan, sedam prema jedan, pa čak i deset prema jedan.
Važan element predstavlja industrijska baza. Ruska vojna industrija sposobna je da u velikim količinama kontinuirano proizvodi sredstva potrebna za dug rat, dok se ukrajinska strana u velikoj meri oslanja na isporuke iz inostranstva. Ako dotok zapadnog oružja oslabi ili se zalihe zemalja donatora smanje, razlika na frontu postaje još vidljivija.
Posebnu kategoriju predstavljaju klizne bombe. Procena iz izlaganja govori o približno 100.000 takvih bombi upotrebljenih od početka rata i tempu koji je dostizao oko 200 dnevno. Reč je o starijim avionskim bombama opremljenim sistemima koji im omogućavaju znatno preciznije dejstvo sa distance.
Ukrajina nema uporedivu količinu takvog oružja. Zbog toga se situacija svodi na neobičan odnos: približna tehnološka ravnoteža postoji u dronovima, dok Rusija istovremeno ima prednost u ljudstvu, artiljeriji i kliznim bombama.
Miršajmer upravo u toj kombinaciji vidi ključnu slabost ukrajinske pozicije. Dronovi mogu usporiti protivnika, otežati njegove napade i privremeno nadomestiti nedostatak vojnika, ali ne uklanjaju osnovnu neravnotežu koja se povećava što rat duže traje.
To znači da pitanje više nije samo ko može da izvede uspešniju operaciju tokom nekoliko dana. U ratu iscrpljivanja presudnije postaje ko može duže da proizvodi municiju, nadoknađuje ljude i održava vatrenu moć. Ako se sadašnji odnos ne promeni, upravo tu se nalazi najveći problem za Ukrajinu.
