Promena globalnog odnosa snaga ne mora dovesti do stvaranja novog vojnog bloka koji bi jednostavno zamenio postojeće zapadne strukture.
Mnogo verovatniji model jeste mreža država koje sarađuju oko bezbednosti, trgovine i regionalnih interesa bez obaveze da automatski ulaze u rat jedna za drugu.
Šangajska organizacija za saradnju upravo pokazuje kako bi takav sistem mogao da izgleda. U njoj se nalaze države sa veoma različitim interesima, uključujući Kinu, Rusiju, Indiju, Pakistan i Iran, dok se sa organizacijom u različitim formatima povezuju i drugi veliki regionalni akteri.
Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko zato ne smatra ŠOS klasičnim blokom usmerenim protiv Zapada. Organizacija nema mehanizam kolektivne odbrane poput NATO-a i njene članice nemaju automatsku obavezu da vojno pomognu jedna drugoj.
Indija je važan primer. Nju je teško smestiti u jednostavnu podelu na zapadni i antizapadni tabor, jer pokušava da održava saradnju sa različitim centrima moći i da sopstvenu politiku vodi prema nacionalnim interesima.
U tome je i osnovna razlika između ŠOS i tradicionalnog vojnog saveza. Cilj nije stvaranje jedinstvenog komandnog centra koji će svim članicama određivati spoljnopolitički pravac, već povezivanje država kojima se interesi u određenim oblastima podudaraju.
Takav model odgovara ideji multipolarnog sveta u kojem ne postoji samo jedna globalna sila. Umesto jednog centra koji pokušava da kontroliše čitav međunarodni sistem, moglo bi postojati pet, sedam, deset ili više regionalnih lidera.
Iščenko ŠOS vidi kao svojevrstan prototip sistema koji bi mogao da nastane posle američke hegemonije. Rusija i Kina u tom modelu ne bi morale same da upravljaju čitavim svetom, već bi bile vodeće sile evroazijskog prostora uz druge regionalne centre.
Posebno važna ideja jeste stvaranje šire Evroazije. Organizacija je počela sa malim brojem članica, ali se njen krug saradnje postepeno proširivao.
Danas gotovo sve velike države Evroazije na neki način imaju interes da održavaju kontakte sa tim prostorom. Neke žele punopravno članstvo, druge status posmatrača ili partnera, dok treće razvijaju bilateralne veze sa ključnim članicama.
Iran je u tom smislu posebno značajan. Njegova konfrontacija sa SAD nije sprečila produbljivanje odnosa sa Rusijom i Kinom, a saradnja sa velikim azijskim državama smanjuje mogućnost njegove potpune međunarodne izolacije.
Još zanimljivije pitanje odnosi se na Evropu. Ako američka sposobnost da održava isti nivo političke kontrole nad evropskim kontinentom bude slabila, pojedine države mogle bi početi mnogo aktivnije da traže veze sa evroazijskim ekonomskim i političkim strukturama.
Najpre bi se to moglo videti u državama koje već imaju specifičan odnos prema velikim zapadnim centrima moći. Istočna Evropa, Balkan i Turska predstavljaju prostor na kojem bi takvo približavanje moglo biti naročito vidljivo.
To ne znači nužno formalno napuštanje postojećih saveza. Država može ostati deo evropskih ili atlantskih institucija i istovremeno razvijati trgovinu, energetsku saradnju i političke veze sa Kinom, Rusijom, Indijom i drugim evroazijskim silama.
Upravo takva fleksibilnost čini novi model privlačnim državama koje ne žele da biraju samo jednu stranu. Umesto zahteva za potpunim političkim svrstavanjem, one bi mogle da sarađuju sa više centara istovremeno.
Balkan bi zbog geografskog položaja mogao biti jedno od područja na kojem će se ta promena rano videti. Region se nalazi između Centralne Evrope, Mediterana, Crnog mora i puteva prema Bliskom istoku, što mu daje značaj mnogo veći od njegove ukupne ekonomske snage.
Turska je još važnija. Njena veličina, položaj i vojna snaga omogućavaju joj da istovremeno održava veze sa NATO-om, Rusijom, Kinom, državama Bliskog istoka i Centralne Azije.
Ako se postojeći globalni trend nastavi, granica između „Zapada“ i „Istoka“ mogla bi postajati sve manje jasna. Umesto dve strogo odvojene strane, stvarao bi se sistem u kojem države pokušavaju da izvuku korist iz saradnje sa različitim centrima moći.
Najveća promena zato možda neće biti formalno stvaranje novog bloka. Mnogo važniji preokret bio bi trenutak kada američko savezništvo prestane da znači automatsko političko udaljavanje od evroazijskih struktura.
U tom slučaju ŠOS više ne bi bio organizacija daleko od Evrope. Postao bi jedan od centara sistema čiji bi ekonomski i politički uticaj postepeno počeo da se oseća i na evropskom kontinentu, uključujući Balkan.
