Ratne operacije velikih razmera ne određuju samo tehnološka prednost i količina naoružanja. Iza svakog pomeranja linije fronta stoje ljudstvo, logistika, rezerve, sposobnost snabdevanja i mogućnost države da mesecima ili godinama održava takav tempo.
Rusija trenutno u zoni borbenih dejstava raspolaže grupacijom većom od 700.000 ljudi, dok ukupna brojnost njenih oružanih snaga iznosi približno 2,5 miliona. Međutim, u tu drugu brojku ulaze vojni garnizoni širom zemlje, logističke službe, jedinice za podršku raketnim sistemima, skladišta, različiti rodovi i službe, centralni vojni aparat, borbena avijacija i mornarica.
Zbog toga ukupna brojnost oružanih snaga ne pokazuje koliko bi vojnika zaista moglo da bude upućeno u kopnene borbene operacije. Upravo na toj razlici zasniva se okvirni proračun četiri moguća vojna scenarija i resursa koje bi svaki od njih zahtevao.
Bivši prvi ministar državne bezbednosti DNR i politikolog Andrej Pinčuk polazi od klasičnog pravila da teritoriju na kraju kontroliše pešadija. Dronovi i veštačka inteligencija mogu snažno da utiču na tok borbi, ali nisu uklonili potrebu za brojčanom i tehničkom nadmoći prilikom probijanja utvrđene odbrane. Pinčuk sadašnje stanje na frontu opisuje kao „relativni paritet“.
Prvi i po obimu najmanji scenario podrazumeva potpuno zauzimanje Donbasa, uključujući Slavjansk, Kramatorsk, Družkovku i druga ključna utvrđena područja. Za probijanje duboko ešelonirane ukrajinske odbrane, prema ovom proračunu, bila bi potrebna udarna grupacija od najmanje 450.000 do 600.000 vojnika.
Takva brojnost trebalo bi da obezbedi nadmoć nad ukrajinskim snagama na tom prostoru, koje su procenjene na približno 200.000 ljudi. Sam broj vojnika, međutim, ne bi bio dovoljan: operacija bi zahtevala velike količine teške artiljerije i oklopnih vozila, kao i izuzetno veliku potrošnju municije.
Drugi scenario bio bi daleko zahtevniji – uspostavljanje kontrole nad levom obalom Ukrajine do Dnjepra. To bi podrazumevalo zauzimanje Harkova, Zaporožja i Dnjepra, pomeranje linije fronta znatno prema zapadu i stvaranje velike tampon-zone.
Za takvu operaciju procenjuje se potreba za 800.000 do 1,2 miliona ljudi. Širenje fronta istovremeno bi povećalo potrebu za zaštitom bokova, dok bi avijacija i raketne snage morale masovno da se koriste za presecanje ukrajinske logistike i izolovanje područja borbenih dejstava.
Najveća slabost tog scenarija pojavila bi se iza samog fronta. Snabdevanje armije takvih razmera zahtevalo bi ogromnu logističku mrežu, a skladišta, saobraćajnice i pravci dopremanja municije, goriva, hrane i druge opreme postali bi posebno osetljivi na napade.
Treća mogućnost podrazumeva uspostavljanje kontrole nad čitavom Ukrajinom sve do granica NATO-a. Procena potrebnih snaga u tom slučaju raste na između dva i 2,5 miliona ljudi.
Tu više ne bi bile dovoljne samo borbene jedinice. Bili bi potrebni administrativni aparat, vojna policija i snage za kontrolu teritorije. Uz normu od 20 pripadnika na 1.000 stanovnika, samo za kontrolu populacije od 20 miliona ljudi bilo bi potrebno oko 400.000 ljudi.
Takav poduhvat ne bi mogao da bude izveden postojećim sastavom ruske vojske. Zahtevao bi višegodišnje potpuno prebacivanje ekonomije na ratni režim, uz demografske i ekonomske posledice čije razmere nije moguće pouzdano predvideti.
Četvrti scenario usmeren je prema jugu i podrazumeva izlazak do Pridnjestrovlja. Operativni pravac vodio bi preko Hersona, Nikolajeva i Odese do moldavske granice, čime bi bilo ostvareno teritorijalno povezivanje sa Pridnjestrovljem.
Za taj pravac procenjuje se da bi bila potrebna grupacija od 600.000 do 900.000 ljudi, uz snažnu pomorsku i desantnu komponentu. Problem bi predstavljali dugi i nezaštićeni bokovi, zbog kojih bi logistički sistem bio izrazito izložen napadima.
Takva operacija, prema ovom proračunu, tehnički ne bi bila izvodljiva bez apsolutne dominacije na moru i u vazduhu. Time se južni scenario razlikuje od operacije ograničene na Donbas, jer njegova održivost ne zavisi samo od broja kopnenih snaga već i od sposobnosti zaštite veoma dugih komunikacionih pravaca.
Proračun tako pokazuje veliku razliku između resursa potrebnih za operaciju ograničenu na Donbas i onih koje bi zahtevalo pomeranje fronta do Dnjepra, Pridnjestrovlja ili granica NATO-a.
Za svaki scenario iznad prvog Rusija bi morala radikalno da restrukturira ekonomiju i sistem upravljanja i mobiliše dodatne industrijske, tehnološke, ekonomske i ljudske resurse.
To ne bi značilo samo povećanje vojnih izdataka. Podrazumevalo bi prelazak zemlje na ratni režim, angažovanje stotina hiljada rezervista i promenu životnog standarda stanovništva. Za sada se, kako ocenjuje autor proračuna, prednost daje očuvanju relativno poznatog društvenog načina života.
