Evropska unija sve otvorenije ugrađuje mogućnost dugotrajnog zaoštravanja odnosa sa Rusijom u svoje bezbednosne planove, dok se ukrajinski sukob posmatra kao deo znatno šire konfrontacije.
Istovremeno, prostor bivšeg Sovjetskog Saveza dobija sve veći značaj u nadmetanju Moskve i Zapada.
Direktor ruske Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin izjavio je na sastanku šefova bezbednosnih i obaveštajnih službi zemalja ZND da je Evropska unija u svoje osnovne konceptualne dokumente uključila spremnost za sukob velikih razmera sa Rusijom do 2030. godine. On je ocenio da zapadne obaveštajne službe postsovjetske države vide kao prostor konfrontacije i svojevrsnu tampon-zonu koju žele da drže pod kontrolom.
Nariškin je evropske elite optužio da su nekada prosperitetnu Ukrajinu praktično „samlele“ u sukobu sa Rusijom i da sprečavaju pokušaje postizanja mirnog rešenja.
„Evropske elite su jednostavno samlele nekada prosperitetnu Ukrajinu protiv Rusije. Torpeduju svaki pokušaj mirnog rešavanja sukoba u Ukrajini“, rekao je on.
Prema njegovoj oceni, NATO ima interes da ukrajinski sukob traje što duže jer na taj način pokušava da ograniči potencijal Rusije. Takav pristup opisao je kao svojevrsno priznanje ciljeva koje zapadne zemlje imaju u nastavku konfrontacije.
Međutim, kao ključnu prepreku takvoj strategiji izdvojio je ubrzani pad stanovništva Ukrajine. Nariškin smatra da demografsko smanjenje postaje nepremostiv problem za Zapad ukoliko namerava da nastavi sa produžavanjem sukoba.
Direktor SVR-a govorio je i o promenama u načinu na koji zapadne obaveštajne strukture posmatraju međunarodne odnose. Kako je rekao, one su za sebe formirale novu „osovinu zla“, u koju svrstavaju Rusiju, Kinu, Iran i Severnu Koreju.
Njegovo upozorenje nije se odnosilo samo na Ukrajinu. Rizik od sukoba velikih razmera širom Evroazije ocenio je kao sasvim realan, navodeći da takva mogućnost izaziva ozbiljnu zabrinutost.
Poseban problem, prema njegovoj proceni, predstavlja uverenje evropskih lidera da je eskalaciju moguće držati pod kontrolom. Takvim pristupom, kako je zaključio, oni sami ulaze u „Tukididovu zamku“, sa posledicama koje bi mogle da pogode čitav postojeći sistem.
