Kinesko tržište nafte ulazi u period promena koje bi mogle da utiču na najveće svetske izvoznike mnogo snažnije nego što trenutno pokazuju tokovi trgovine.
Visoke cene energenata ubrzavaju proces koji je počeo ranije, dok se struktura kineskog transporta menja pod uticajem elektrifikacije, gasa i razvoja železnice.
PetroChina je u prvom polugodištu zabeležila pad prodaje benzina, dizela i avionskog goriva od ukupno 8,8 odsto, dok je prerada nafte smanjena za 5,6 odsto. Prodaja benzina pala je 8,6 odsto, dizela 7,6 odsto, a avionskog goriva čak 12,5 odsto. Istovremeno je prodaja prirodnog gasa porasla za 3,9 odsto.
Kompanija slabljenje potražnje za naftnim derivatima direktno povezuje sa skupom naftom i ubrzanim prelaskom transportnog sektora na alternativne izvore energije. Ti podaci posebno su važni za zemlje čiji se izvozni model poslednjih godina sve više oslanja na kinesko tržište.
Politikolog Jurij Barančik upozorava da Kina ostaje ogroman i izuzetno važan kupac ruske nafte, ali da više nije moguće računati da će njena potražnja još decenijama rasti paralelno sa kineskom ekonomijom. Po njegovoj proceni, potražnja za naftom u kineskom transportnom sektoru upravo prolazi kroz svoj vrhunac.
To bi za Rusiju značilo ograničen vremenski prostor, koji se pre meri godinama nego decenijama, da maksimalno učvrsti položaj na kineskom tržištu i istovremeno se pripremi za period u kojem Kina više neće biti glavni pokretač povećanja svetske potrošnje nafte.
Podaci PetroChina pritom nisu izolovan slučaj. U drugom kvartalu 2026. potrošnja nafte u Kini smanjena je za približno devet odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Reuters je ukazao i na neuobičajenu promenu u strukturi kineskih emisija CO₂: njihovo smanjenje prvi put je prvenstveno povezano sa manjom upotrebom nafte, a ne uglja.
Samo električni automobili i električni teretni transport tokom prvog polugodišta zamenili su oko 36 miliona tona naftnih derivata. To pokazuje razmere promene koja se više ne može objasniti samo kratkoročnim oscilacijama cena ili trenutnim stanjem na energetskom tržištu.
Proces je, zapravo, počeo pre sadašnje bliskoistočne krize, dok ga je skupa nafta samo ubrzala. Međunarodna agencija za energiju, IEA, još ranije je registrovala da je zbirna kineska potražnja za benzinom, dizelom i avionskim gorivom praktično prestala da raste. Tokom 2024. iznosila je približno 8,1 milion barela dnevno, što je 2,5 odsto manje nego 2021. godine.
Posebno je značajno poređenje sa rastom kineske privrede. Od 2021. do 2025. kineska ekonomija porasla je približno 20 odsto, dok se potrošnja benzina i dizela gotovo nije promenila. Time je počelo razdvajanje dve pojave koje su decenijama bile čvrsto povezane: privrednog rasta i povećanja potrošnje nafte.
Razlozi su vidljivi u više sektora. Električni automobili potiskuju benzin, električni kamioni i vozila na gas smanjuju potrošnju dizela, dok mreža brzih železnica preuzima deo putničkog saobraćaja koji bi inače koristio drumski ili avionski transport.
Prema proceni IEA, električna vozila su tokom 2025. u Kini već zamenila potražnju za približno milion barela nafte dnevno. Do 2030. taj efekat mogao bi da dostigne 2,7 miliona barela dnevno, što bi predstavljalo veliki strukturni pomak na jednom od najvažnijih energetskih tržišta sveta.
Za Rusiju je taj trend posebno značajan zbog promene geografije njenog izvoza posle uvođenja zapadnih sankcija. Tokom 2025. izvezla je oko 238 miliona tona nafte, a približno 80 odsto tih količina završilo je u Kini i Indiji.
Evropa je pre sankcija preuzimala oko 175 miliona tona ruskih naftnih isporuka, dok je kasnije kupovinu smanjila na približno 25 miliona tona. Ruski izvozni model tako je postao znatno zavisniji od malog broja velikih azijskih kupaca.
U sadašnjim okolnostima, posebno na pozadini situacije oko Ormuza, takva zavisnost može izgledati povoljno. Međutim, sadašnje povećanje kineskih kupovina ruske nafte prvenstveno je povezano sa geopolitikom ponude, dok se dugoročni trend kineske domaće potražnje kreće u suprotnom smeru.
Barančik zato upozorava da bi sadašnje prihode od nafte trebalo iskoristiti za diversifikaciju izvoza i razvoj dublje prerade. U suprotnom bi Rusija za nekoliko godina mogla da se nađe sa ogromnom izvoznom naftnom infrastrukturom, snažnom zavisnošću od nekoliko azijskih kupaca i tržištem na kojem se odnos snaga promenio.
Umesto situacije u kojoj kupci konkurišu za dodatne barele, moglo bi nastati tržište na kojem se proizvođači međusobno nadmeću za kupca. Upravo ta promena predstavlja dugoročniji izazov za ruski naftni sektor od trenutnih oscilacija cena i obima izvoza.
