Godinama politički dijalog sa Moskvom nije bio prioritet evropskih država, ali mogućnost neposrednog kontakta ruskih i britanskih vojnih snaga otvara potpuno drugačije pitanje.
Kada postoji opasnost da dva ratna broda uđu u direktan incident, političko odbijanje komunikacije postaje mnogo rizičnije.
Jakov Kedmi ukazuje upravo na tu promenu, navodeći da su Britanci počeli da govore o potrebi komunikacije sa ruskim vojnim strukturama. Postavlja pitanje šta se promenilo ako osnovni odnos prema Rusiji i ratu nije promenjen.
Odgovor vidi u događaju na moru. Prema njegovom opisu, ruski brod reagovao je na britansko plovilo koje mu se približavalo na način koji je ocenjen kao previše brz i preteći.
Takva situacija pokazala je koliko malo prostora postoji između demonstracije sile i incidenta koji može imati mnogo ozbiljnije posledice. Kada vojni brodovi dve nuklearne sile deluju u neposrednoj blizini, pogrešna procena brzine, pravca ili namere može proizvesti krizu koju političari nisu planirali.
Otuda i potreba za komunikacijom koja ne mora da znači političko približavanje. Njena osnovna funkcija može biti mnogo jednostavnija – sprečiti da ponašanje jednog broda druga strana protumači kao pripremu napada.
Kedmi smatra da je upravo neposredna opasnost naterala britansku stranu da drugačije pogleda na vojni dijalog. Ono što je do skoro moglo biti ignorisano postaje važno kada postoji mogućnost stvarnog sudara ruskih i britanskih snaga.
To otvara šire pitanje pregovora sa Moskvom. Ako politički stavovi ostaju isti, onda spremnost za razgovor ne mora da znači promenu strategije, već priznanje da nekontrolisana vojna konfrontacija nosi rizik koji nijedna strana ne može potpuno da kontroliše.
